Učitelj
388
— Ама, јеси л ти уносио ону твоју змију живу у школу, и
пуштао је да миди по школи:
— Јесам. А штог
— Ништа. биноћ сам био на једном месту, па доте то прича и хвали се. А мати му велп: ;А! За то се ти брецаш ноћу; виш ти молим те; чудим се ја«!...и још ваздан којешта.
— Шта, крива му змија; — Јест и још су неколицина те
ноћи сањали змије; деца су ми то сама причала. — Па то реко — настави он растежући — да ти кажем, да
манеш то. Може нешто да се детету догоди, па после да имаш неприлике. ...
То ми паде тешко — више, но што би се могло мислити.
Мало се замислих, па му одговорих од прилике овако.
— Ако, зете. Ја ћу да чиним своје, јер сам убеђен, да је корисно по саму децу, кад будуће грађане. Колико то вреди, кад му овако маломе улијем у душу праву истину, те препречим пут глупаријама, празноверју, и незнању, у чему се дави наш народ...
— Јест, то је добро — прекиде ме опет он. Дете се баш смеје матери, како је проста, и не верује јој, што му она говори. о змијама ....
— Тако, видиш! — кликнух радосније. Ако. Нек вичу наме. Ја ћу и даље да радим моје. Ја сам убеђен у корист од мога рада; нека простака ! -
_ Баш опет припази мало на себе. Помажући другима, мо–
жеш ти да имаш од тога штете — заврши он. — И драго му! — закључих ја.
- Одмах сутра дан сам децу опоменуо, да се никако не усу– ђују да сама ватају живе змије. Објаснио сам им и за што: јер.
могу да се намере на шарана, којега је тешко разликовати од водене змије, па може то да их стане живота. Еј
ж) Ша и опет је опомена мога зета била у многоме оправдана — само не
толико у оном смислу, у ком се он трудио, да је оправда. Ја сам у мојој ревности
био заборавио да деци објасним, како није баш паметно ватати змије живе; јер човек може лако да се превари, па да га онда то стане живота. Сутра дан сам,
као што стоји у белешци, то учинио накнадно. Но, нешто зар с тога, што сам то можда ипак учинио са недовољним нагласком, а и с тога, што се је већ била јако укоренила у деце престава о томе, како се извесне змије смеју ватати, и како је то као неки знак мужанства — више мојих ђака су у току лета 1881 год. ватали живе змије. Кад сам за то дознао, ја сам још једном објаснио ствар, да се могу лако преварити. и опет препоручио, да то више не чине. Но то се опет доцније још једном десило. Ђак се изговарао, да он добро познаје обичну водену змију, п да је не може раз-
менити ни с којом другом. Тада сам морао да забраним ватање живих змија. Да ли: је ко и после тога ватао змије крадом, није ми познато. Али ствар је врло веро--
ватна, и зле последице нису искључене.