Učitelj

6

105

одкуд он долази. Она му слепо следује а и не знајући ва што. Следује том нагону по неким извесним, њој не познатим, законима, које она сама себи не даје и о којима она не зна шта су они, одкуда су и за што су 7 Она не зна ништа о цељи свога рада. — За то и јесте. животиња несамостално биће. Кореп самосталности наодп се у знању о бићу, у знању о цељи тог нагона, па онда у знању о закону и слободном пристанку на тај закон, и најпосле у знању, како слободан рад стоји према, цељи. Отуд следује дакле. да природни нагон, инстикт, није довољан те да буде човек самосталан.

Да би добили потпунију и јаснију слику о уму, претходно ћемо да покушамо, те да разјаснимо појам о разуму.

Па шта је то разум:

Разум није прирођена душевна моћ, он се постепено резвија под извесним условима; п овај развитак траје од ране младости па до дубоке старости. Док са рашћењем старости памћење и Фантазија знатно слабе и опадају, дотле пак разум у старости игра готово најзнатнију улогу. Разум је моћ мишљења. Мишљеље је прерађивање престава. «Мислити» значи управљати се у својим преставама по садржају тог престављања; а управљање по садржају тог престављања може бити онда, кад се поједино везује, што је за везивање, а поједино пак раздваја, што је за раздвајање. Ово вези-_ вање и раздвајање престава бива суђењем, што је управо душа мишљења. Без суђења нема мишљења. Извођење једног суда из више судова називамо закључак. Готов исход каквог суда, зове се појам. Појмови, судови и закључци то су Форме мишљења са којима се логика бави. Према томе можемо разум овако да дефинишемо. Он је моћ за стварање појмова, моћ. за субење и моћ за закључивање.

Да промотримо ово мало изближе, —- Ми чулима схватамо спољни свет, ми га примећавамо и то онда нази-