Učitelj

722

— Е, лепо, лепо ... — Шта ти радиш7. упита је кмет пошто су мало поћутали. — Ништа. Читам по мало. — Осамила, се: --— Да. — А где је Мара" — Отишла је бан сад до куће Заћуташе. Кмет погледа у таван, зену једаред гласно. Онда зазину, па опет ућута... — Најзад проговори: — Па, како сама 7.. — Добро. — рече Носа мирно. — Молш ли да живиш ; — Могу, зашто не: Радоје зашкиљи. — Знаш, млада си, == Шта велите ' Он се загрцу, али опет изговори:

~

— Мла. да си.

— Босиљку поче обузимати некаква ватра: Не зпађаше ни сама: да ли је драж или љутина.

— Па, па шта смета што сам млада: — упита она.

— Ништа, ништа ... Ја 'нако велим.

Опет ућуташе.

Радоје се узврпољио на столици

— Велим : треба да, се удаш. — проговори он опет.

— Боже здравља! — рече Босиљка и насмеши се.

— Јер штета је да се тако млада и здрава мучиш.

— А у чему се мучим 7

— Па... сама спаваш...

Босиљци букнуше образи. Она задрхта и не умеденишта рећи.

То охрабри Раја