Učitelj

192

ског бића и рапидвим умножавањем научног градива. Умножено школско вријеме, умањен број ђака, удесније наставне просторије, знатно побољшана учила и учевне методе — продуљили су границе садашњих наставних струка и дозволили су повима струкама улазак у школску наставу. Ово се морало догодити при, од неколико десетина година, умноженим популарним научним градивима по времену, од кога је било могуће. Али сада су већ школе, ниже и више, допрле до границе, до које је могуће било продуљити школске наставне планове, а према даљим захтјевима, који се још увијек намећу школама. не остаје им ништа друго, до ли коначно да отворено рекну: поп роввшпиз, пошто дан нема доста часова, који би се при даљим материјалним циљевима морали посветити настави и домаћој прижности. Чисто је, дакле, маканичка препрека, која се противи материјалном продужењу школског рада Педагогија се дакле дала у своме развитку опредјелити спољашњим, случајним моментима. То се чини сјетно, јер у душевним одношајима не смију никада бити мјеродавно спољашње прилике, него унутрашњи закон. За богато постављеним столом можемо кад год претоварити стомак без трајне шкодљивости, али стварно претоваривање слаби снагу варења. Разуман човјек бе управља с тога по том, колико му допуштају околности да једе, већ шта му је могуће, да свари. Однотај према наној душевној радљивести не смије бити друкчији, ако имамо увиђавности воље, да слиједимо главу природе. Свака погрешка против природних закона свети се безусловно – Човечија је дужност, да их тражи да се са савјешћу покори нађеним законима. Ко ово у погледу па своју личност не чини, имаћи сам штету, као п кривицу. Ко пак у погледу на друге, које може да управља по својој вољи, не узима у обзир законе тјелесне и душевне природе, наноси до душе овима штету, али прима и кривицу. Сав утицај, који опредељује тјелесни и душевни развитак и