Učitelj

197

Нормално створено дијете хоће да учи, оно је жељно знања већ по природи својој; јер дух треба, као и тијело, храну, а у периоди растења оразмјерно богатију количини. За навику на знање јесте стога баш дјетињ"ство и младост у опште по природном закону најзгоднија и она настава би била најмање природи сходна, која допушта, да дијете за богато постављеним столом гладује т. ј. која му не би дала његов дио сувремене образованости. Међу тим за сувременог образовања расте дпјете ивећ у својим првим годинама живота прима утицање сувремене образованости, које утицање оснива, круг његових опажања и представа. Већ и дијете, које тек ступа у доба школске обавезаности, не може више да се замисли изван стања, образованости и кулуре свога, доба, и било би врло непсихологички, кад би му олакшали школски рад на тај начин, што би му затворили гранмце знаности, које имају важности за цјелокупан ожживот у садашњости. Настава по обиму и методи пређашњих времена представљала би (претпостављено , да је могућно учитеља за такову наставу наћи) такову неприродност, као кад би дјецу зрелијег доба хранили још матерњим млијеко. Али која су темељни градива за образовање у садашњости; Дјеца још нијесу одрасли, још не носиоци и распростирачи садашње културе. Она, треба њу да уче разумјети по мјеродавности свог интереса и свог опажања, а како ваља то постићи: То је управо још неријешена и до сад свестрано неиспитана задаћа педагогије. Не у градиву по себи, већ у дјетету ваља да нађемо главно начело наставе. По обичају свом још гледамо у наставним струкама дотичне знаности, које су њима извори увиђавности и задовољамо се у нај повољнијем случају тијем, да их популаризирамо. Али као цјелина не даје се поједина знаност увијек ни за "одрасле, никад пак за дјецу популарном учинити, и на тај начин преостаје од неучног облика и методе више, него што је за дјецу пријемљиво. И у народној свијести