Učitelj

ТРЕБА ЛИ ОСНОВНЕ ШКОЛЕ ПРЕДАТИ ОПШТИНАМА 19

рена, каво је школовање битни услов за живот, без кога не треба, да остане ниједан члан друштва, па ма се у животу кога му драго занимања прихватио — Укратко рећи: је ли народ довољно уверен о потреби школовања, и по томе имамо ли ми јамства, сигурности, да настава, у место напретка, не посрне назад — кад падне на руке самим општинама '

() свему томе може мислити како ко хоће, али је наше тврдо убеђење, да народ још ни приближно није дозрео за потпуну просветну самоуправу и да би боље било великој већини наши школа метути колац на врата, него ис у данашње време у свему општинама поверити. Верујемо да, ствар не би стајала толико рђаво по варошима и варошицама, јер тамо има већ прилично школованих људи, који би знали, хтели и умели ићи на руку шволи и наставницима. Ну шта су та места и њихово становништво према броју сеоског света, са којим морамо рачунати свагда, кад је 0 „народу“ реч“ — Држимо да ће се сложити с нама сваки, ко је имао прилике да више год. из ближе прати рад и живот сеосвих школа. У прилог оваког свог мишљења, а из вишегодишњег искуства и практике по сеоским школама, ево да наведемо само неколико разлога.

При уписивању нових ђака сеоски свет махом употребљује све могуће начине, да му дете не буде записано; или, акото и буде, да се доцније испише а врати вући пре свршетка основне школе. Томе су у осталом најбољи доказ многобројне молбе у министарству за испис ђака, више из ништавних узрока, него због праве потребе — услед чега већ више министара издају строге наредбе, еда, би ту безразложну тевњу што више сузбили. — Има много школа, које постоје од. пре 30 и више год., па ве у њима ни данас при упису не може драговољно, по жељи и пристанку родитеља, да прибавља потребан број ђака, већ се на морање уписују! Ми можемо идејалисати, можемо се хвалити и сами себе варати колико хоћемо, али хладна стварност, пракличан живот, показује нам, да велика већина. народа још и данас сматра у ствари школовање као кулук, кад морање, као давање војника у касарну. Народ још довољно не појима, да је школа ради њега и његових синова, већ му се чини обратно: да она постоји ради тога, да народна омладина мора у њој извесно време одржати као на сваком кулуву. Народ само у разговору помиње ону пословицу: „Бог да прости учитеља па ро-

дитеља“, али се у практици њеног савета слабо придржава. Нека д%