Učitelj

34 НОВОМ УЧИТЕЉУ

као заповести, већ као питања. Он хоће н. пр. да се каква књига или што друго где однесе, па вели: „Петре или Павле, носи ову књигу туи ту! А зар не би било боље, кад би он то овако казао. „Децо, ко ће од вас да однесе ову књигу ту и ту 9» Онда ће сигурно цела школа у један глас викнути: ујаб, и он онда бира оног који се је досад најбоље показао, да тиме докаже своје задовољство. Дете ће онда ову овакову заповест сто пута срдачније да прими, него ли кад му се каже, грубо: „носи ову књигу«!

Кад учитељ даје такву наредбу, која треба да важи и за неко дуже време, ипак треба да се чува, управо да не заповеда, већ да увори децу, да то захтева само љубав. Ја ћу ово да ти разјасним једним примером. Рецимо, некакав учитељ хоће да изда такву наредбу, кад он уђе у учионицу, деца да устану и да га поздраве. Он то може на два начина да изведе. Или овако: уДецо! ја вам заповедам, кад год уђем у школу, ви да устанете и да ме поздравите; утувите добро што вам заповедам, ви треба, да. знате, да сам ја ваш учитељ, а ви да сте моји ђаци«! Шта мислиш, драги учитељу, како ће ова заповест да, утиче на децу; — Никако. Тим ће учитељ само да задобије дечју ненаклоност. Деца ће га сматрати, као каквог гордог човека, који те заповести издаје само за то, да би тиме "показао своју силу. Није ли боље, кад би то он овако казао: »Драга децо, ја бих желео од свег срца, да људи о вами добро мисле. Ја бих се сматрао да сам најсретнији учитељ, кад би били моји ђаци, најбољи и најучтивији у целој околини. И ви то сигурно желите. Како би било, кад би се ми вежбали, да будемо уљудниг Кад уђем у школу, ја ћу вам рећи »добро јутро“ или „добар дан“, ави онда да устанете и да ме отпоздравите. Мене ради ја то не тражим, ја ћу остати ко сам, па ви устали или седели, већ то тражим само ради вас самих. Над се навикнете, да будете "наспрам мене уљудни, онда ће те такви остати и наспрам других људи, који ће вас водети, кад виде да сте добра деца“. Зар неће деца да следују овој овакој наредби са задовољством ;

Исто тако мора да буде са свима осталим заповестима и наредбама. | Никад их не треба издавати, док се деца не увере о њиховим добрим странама. Кад је већ ту уверење, онда послушност долази сама од себе. Али при томе мора се добро пазити, да се не прибегава неистини, и да се не уверавају о нечем што није истина. Кад учитељ захтева од својих ђака, да су у школи мирни, па им прети неком божјом казном, и описује им божју срџбу и казну врло страшно — тада он не говори · истину. Шта може да се мисли о свемогућем, кад се он срди за то, што су деца, несташпа и ради тога приређује тешке казне Паметан учитељ има доста, истинских разлога, којима може своје ђаке да увери о доброти своје наредбе. “

Рецимо, он наређује, да деца не разговарају за време наставе, и то он овако ради: удецо, знате ли ви за што долазите у школу<% Деца ће одговорити сигурно, «да што научимо«. — „Ако хоћете, да вам и даље причам, онда не треба у школи да разговарате. Јер ко разговара, тај не