Učitelj

~

РАД УЧИТЕЉСКЕ СКУПШТИНЕ : - 5

звано домаће васпитање, од важног је значаја, да не кажемо од пресудног, по наш рад у школи. Она година у нашем учитељском животу и раду зове се срећна година, кад смо примили децу са добрим или бар са неисквареним домаћим васпитањем. И ко се од нас не сећа таке генерације 2 Ко не говсри о такој генерацији са таквом хвалом, да и сам тога часа чисто. ужива, сећајући се и говорећи о томе.

Од такве деце постају добри, и вредни ђаци. Од добрих и вредних ђака, постају паметни младићи. Од паметних младића постају ваљани људи, свесни грађани и вредни раденици. Само са таком децом прочује се глас учитељев. Само таки ђаци подижу углед и школи и учитељу. Само се таких ђака учитељ поносно зећа и заборавља све незгоде и недаће свога мучног рада и своје тешке службу. Они су му драга успомена при самртничкој постељи. Они му живот земаљски сладе с уверењем да ћеи после живети.

То нам је други узрок, господо, о коме нико у држави не води рачуна а од толике је важности не само по наставу и учитеља, но и по државу, јер су то на крају њени грађани. И на овоме треба удружено учитељство, уз припомоћ државе, да поради да се што пре зле последице по наставу, учитеље и државу отклоне, или бар да се сведу на најмањи проценат. У другим земљама, у којима се води брига о домаћем васпитању, које је од таког пресудног утицаја не само по школу и њен напредак, но и по напредак саме државе, деца нису остављена до своје шесте године уличном васпитању. Она тако рећи и незнају за улице дотле, док их ко од старијих не проведе улицама. Она су у дечијим забавиштима, или у парковима, који су нарочито деци намењени. Она су на раду, на општој заједничкој игри, у дружби, на песку. Њих не можете видети по улицама целог дана, и рекли бисте, на први поглед, да у тој вароши деце и нема. Ето тако се старају о својој деци они, који разумеју како органски развитак своје деца тако и духовни; који мрзе уличко васпитање, јер му добро познају зле последице.

ИТ Учитејв

С правом је, господо, наш дружински лист „Учитељ“ пригрлио ону ошшту, светску изреку: „Учитељ је душа школи“, те је сваким својим бројем преко целе године, а до сада их броји равно десет, истиче пред очи не само учитељима претплатницима, но и осталом српском писменом свету.

То право истицања поменуте изреке налази се поглавито у овоме: Нека, је школска зграда палата ; нека има свију потребних просторија за децу, наставу и учитеља; нека у учионицама седи она генерација, која учиТеља чини срећним и задовољним у своме школском и учитељском послу, нека су кабинети снабдевени свима потребним помоћним стварима и училима — ипак, поред свега тога, ако је ту учитељ само по имену, а не и по раду, онда од свега тога. нема ништа. Јер тада палата опада пе својом спољашњошћу, којом импонује околини и свету и даље, но опада својом унутрашњошћу. Нема душе да оживљује; нема сунца да, загрева;