Učitelj

206 ШКОЛА У ЈАСНОЈ ПОЉАНИ

обично, такав ђак, сав задихан, дотрчи у школу. Пре доласка учитељева, они се купе: неки око ходника играјући се, или клизајући се по леду, а неки у учионицама. Кад је веома хладно на пољу, онда они, очекујући учитеља, читају, пишу или се возе по снегу. Девојчице се не мешају са мушком децом. Кад дечаци хоће да питају што год девојчице, они се никад не обраћају једној већ свима заједно: «хеј, девојке: што се не клизатеј» или: угле како су се девојчице смрзле», или: „девојке, ходите све па, мене једнога !« Само једна девојчица, која је имала 10 година и имала велике умне способности, почиње да излази из кола девојачког. И само се њој, као себи равној и обраћају учениди; њу сматрају као и другог дечка, али ипак показују при том доста учтивости и уздржљивости.

Рецимо, да је, по распореду, у млађем, првом разреду — механичко читање, у другом логично читање, у трећем математика. Учитељ улази у учионицу, а на патосу лежи гомила деце, вичући: »ево гомила !<“ или: „удависте ме, децо!“ или: удижите се ви горњи« и т. д. „Петре Михајловићу! — виче одоздо један глас, обраћајући се учитељу, — Кажи им да се махну. — Здраво, Петре Михајловићу !< виче други, продужујући своју игру. Учитељ узима књиге, раздаје онима који су за њим пошли катедри; из опе гомиле на патосу један по један долази и узима књигу. Гомила се по мало умањава. Чим је већина узела књиге, сви остали трче катедри и вичу: »и мени, и мени.“ Дај мени синопну; а мени Кољцову и т.д. Ако остану два борца и даље да се на патосу ваљају и хрву, онда они што већ седе с књигама вичу на њих: «Шта ви ту лармате».... Ништа не чујемо. Устајте!« — Ови се покоравају, и, задихани, узимају књиге и почињу пазити, по где-кад још од узбуђења лупкајући ногама. Ратни дух малаксава а преовлађује у соби дух читања. Са онаквим истим заносом, с каквим се са другом својим хрвао, сад чита Кољцову (тако зову код нас дела. Кољцова) књигу, мал не са стиснутим зубима, са сјајем у очима и ништа не видећи око себе сем своје књиге. Као што га је било тешко пређе одвојити од борбе, тако је исто тешко одвојати га сада од књиге.

Ученици седе где је коме воља: на клупама , па столовима, испод прозора, на патосу и на столицама. Девојчице седе увек заједно. Другови, "сељаци, особито они који су најмањи (међу њима је увек више дружбеј, увек седе један до другог. Ако један од њих пође да заузме извесно ме"сто, онда пи сви његови другови потрче, гурајући се кроз остале, те заузму место до њега, све један до другог, исказујући при том цртама лица такву радост, као да ће целог века бити срећни што су заузели заједно та места, Велика столица, која се случајно нађе у соби, представља у таквим при„ликама предмет зависти код самосталнијих личности — н. пр. за девојчацу, која је кћи једног племићског служитеља и других. Кад један помисли да седне на столицу други одмах по погледу сазна његову намеру и почну се гурати и отимати. По неки се у том гурању и позледи, али трпи и чита даље као и остали. За време часа нисам никад видео, да шапућу