Učitelj

један с другим, да се штипају, да се лагано смеју, да се један на другог туже учитељу. По неки ученик, који је мало учио у среској школи, покуша да се тужи, али му сви одмах примете: «а што се ти сам не штипаш #“

Два нижа разреда скупљају сеу једну собу, најстарији иде у другу. Учитељ улази у први разред, и сви га пропусте к табли или катедри, седајући па клупе или на столице око учитеља или око једнога друга који чита. Ако је час писања, онда седају мирно, али непрестано устају да би могли видети како други пишу, или да покажу своје књижице учитељу. По распореду до ручка има 4 часа, али по неки пут има само по три или по два, п то све разних предмета. Учитељ почне са аритметиком па пређе на геометрију, или почне са црквеном историјом па сврши са граматиком. По гдекад се занесу и учитељ и ученици, и у место једног часа продужи се учење три часа. По неки пут и сами ученици вичу: «још, још!“ и грде оне, којима се досодило. «Досадило ти се а!.. иди одмах дечици« — говоре презриво. На час религије, који једини бива редовно зато, што вероучитељ живи далеко за по часа од школе, долазе сви заједно два путу недељи. Тако исто бива и са часом цртања. Пре ових часова је галама, вика, живост и неред у пајвећем степену: неко вуче клупу из једне собе у другу, други виче, трећи тражи хлеб у ходнику, четврти пржи хлеб у пећи; неки отимају по што год од другова а други раде гимнастику, и опет, онако исто као и на првом часу, боље је оставити их да се сами умире, него силом тражити то од њих. Зауставити их Физички није могуће; то би било противно садашњем духу, који у школи влада. Што год јаче виче учитељ, — то се догађало — то јаче вичу и они: њихова их вика, још весели. Пође ли за руком, да се зауставе, или да им се пажња одврати на другу страну, онда ће се то мало море све лакше таласати, дов, се са свим не умири. Али најбоље је да се ништа и не говори. Омиљени им час цртања, бива увек у подне, кад су већ огладнели и кад им се досадило седети три часа пре тога, а сем тога, ту је још нужно преносити клупе и столице из једне собе у другу, па се и ларма велика подигне; али ипак и поред свега тога, чим је учитељ готов и ученици су готови, и они сами казне и опомињу онога, који својим нередом почетак предавања одлаже.

Описујући Јасно-Пољанску школу, ја не мислим износити образац за опо што је нужно и добро за школу, већ само верно цртам право стање ове школе. Држим, да овакви описи могу бити корисни. Ако успем да представим јасно историју школиног развитка, онда ће читалац разумети, зашто је карактер школин такав а не друкчији, зашто ја држим да је тај поредак добар и зашто га ја не бих могао изменити баш и кад бих хтео. Школа се развијала слободно из начела, која су у њу уносили учитељи и ученици. И ако је утицај учитељев јак, ипак ученик може кад хоће напустити школу, а долазећи у школу на мора слушати учитеља. Учитељ