Učitelj

43) НАПОМЕНЕ ЗА ПРЕДАВАЊА

лике, који су постали за рад строге одредбе и деобе, по самој суштини својој јесу само релативни а никако и апсолутни,

А и како би могло да буде другаче% Природа је нешто цело, непре"кидно, што се грана у све правце, и што нема никаке апсолутне границе нити оделитости ; оне су само дело људског разума који хоће да их систематише. За то човек нема никаква права, да се према осталом органском свету господски понаша, а да се сматра као биће више и нарочите врсте; но на против, он треба тај непрекидни ланац да упозна, који га везује за целу природу, и то са свиме што живи и напредује т.ј. да је иста постанка и да му је исти конац,

Један природњак вели: уПрасгаро мишљење, да је човек једино обдарен свешћу и духом, и да између њега и животиње постоји провала, много је ту помогло т. ј. сметало. А кад се човек једном те заблуде обло-_ боди; и пошто увиди, да свет животињски, како у Фивичком тако и у интелектуалном и моралном погледу није ништа друго до продужење света човекова, то се створила могућност за упоредну психологију, пошто се са свим створи упоредна анатомија.“

Професор Кота износи једну интересаптну приповетку о једном раку, којег је Дарвин посматрао на острову Килинџу, како исти рак, који на нарочити начин отвара својим маказама кокосов ора, из истог вади срцем једе. Ту се хтео да нађе доказ за нарочити, урођени инстинкат, и приповедач који тај пример износи надази у томе мудрост божју, која је то животињи уделила за нарочиту сврху њезину! Тешко се може појмити, како то да један природњак на таку помисао може да дође. Неможе се, мислимо. ми, ни сумњати у то да је животиња предходно имала искуства док је дошла дотле да на онај начин отвара љуску кокосову, но да је све то постало развићем природног избора. Друго нешто ту тражити и замишљати, није ни више ни мање но дрскост. О истим правом могао би човек рећи да је нос само за рад наочари створен или да је човек за то постао да руководи вожњом железнице, и да је из инстинкта, саградио локомотиву, а да су ноге само за то задржане да би се човек могао у кола да попне...

Јена, 1889 год. Мон.