Učitelj

866 Бел кон И Е

— Туку ли те твоји другови

— Не туку ме, господине.

— Па за што си, М., тако невесео2 Од неког доба ништа, добро не одговара: не рачунаш, не читаш, не причаш, не пишеш и т. д. Ти ћеш М., да поновиш разред, ако се не поправиш. Теби ће се смејати твоји другови. Ето видиш како се (С. поправио, и сад је бољи ђак од тебе.

— М. бризну у плач па рече: Не учи ми се, господине.

— А зашто, М.2

— Метнуо си ме, господине, између она. два... па опет у плач.

— Па ако сам, и они су ђаци. Они су твоји другови.

— Јес, зосподине, али они нису добри баци, па мислим, да сам и ја такав.

— Ја сам тебе, М., метпуо међу њих што си ти добар ђак, па да се они угледају на тебе, те да и они буду добри. Још сам те наместио, да им по који пут покажеш што год.

— Ако си, господине, али те молим да ме преместиш од њих ; а ја ћу име увек показати оно, што не знају.

Шта сам знао да радим, него га преместим оданде и наместим га на друго место.

За кратко време ђак се опет поправи. - Сад је био весео, ведар, паж= љив, послушан и уредан у свему. Сад је онаки исти, као што је био пре овог случаја.

Све је ово било у току од три месеца.

ж

Ово изнех ради знања, те да се види: како учитељ може да погреши и онда, кад се и не нада и кад мисли да је правилно радио. Раша

Из наставе и васпитања. — 1. Моја је стилизација, у једној прилици гласила: моје мајке сестра мени је тетка. Један мој ђак (1. разреда) исту реченицу понавља: моја мајка има сестру; ја је зовем тетка. Други ђак понављао је опет овако: моја мајка има сестру; она ми је тетка. — Деца немају довољно апстракција и назива за њих. Ми на то треба да обратимо пажњу, па ако тражимо каквог стварног успеха, морамо и ми више говорити не само речима дечјим, него и ред речи у реченицама ваља узимати онако како то деца чине у говору свом.

2. Водећи разговоре, у почетку године, из очигледне наставе, питам ђака: Шта је још на глави Ђак одговара: На глави је нов Шта ће нам нос; питам ја. Ђак годовара: да га убришемо. Доцније, у једној прилици, на питање: што ће нам врата — ђак одговара: да се затварају. Дакле, по дечјем мишљењу, нос нам треба — да се убрише, а врата — да се затварају. Овде се види, да нису чисти појмови у деце. Они изводе закључке по спољашњим знацима, а не по битним, унутрашњим. Има,