Učitelj

из школиног ЖИВОТА 867

истина, и деце, која се на такве одговоре и насмеју, али их је мање. Очигледна настава има ту највише важности и потребе. Зато она и треба најмање 2 месеца, а по новом програму и више времена, да заузме у првом разреду.

3. У једној школи, код наставника, који би хтео да популарише предавање своје и да заинтересује децу, почиње се час из Науке Хришћанске овако: Што ми ти је што: деда никако не иде у цркву, син један пут, а унук сваки пут; Ово је алегорија, а хоће да покаже: чокот, грожђе и вино. Од вина учитељ прелази на, причешће, с причешћа на, цркву, с цркве на Исуса, Христа! Овде је хтео наставник да оствари педагошка начела: од ближега к даљем, од простијиг к сложенијем, а ово је, по здравој памети, иронија на та педагошка начела, и још већа иронија на наш век. Даље, у истој школи кад се ђак крсти, на крају, у место „амин“, рекне: „тврдо верујемо«“. Ја после на то опоменем учитеља. ([. разреда) у разговору и упитам: да ди он мисли, да му деца разумеју: „тврдо верујемо“. На то ми он одговара, да је то раније објаснио речима: „што се не да поколебати“. Ово је још даље од стварности. Још ово је у -- најисточнијем округу наше државе ! ·

4. На моју наредбу: да сваки нешто смисли и напише, мали Јоцић доноси, 15 децембра, на таблици написано: „Друса, друса кобила: на путу се ждребила; подајте јој сенца; да добије млекца; па да иде на власи; да донесе ораси. Коме шака, коме капа, а нашему господину пуну врећу“. Јоцић је ђак П. раз. најбољи је у школи. Сигурно хтео је овим да ми поласка.

5. Јуна терам Митића, у [: разреду, да пева песму: „Имам пун џеп шећера», Но ов ми рече: Господине, мени се не пева и некако суморно слушаше друге како певају. — Онне зна, да ми је певање нужно, јер испит је на прагу. Он то схвата правилно: како да се пева, кад се не мили у оном тренутку. — Пазимо на дечје расположење и учимо их певању онда, кад имају за то расположења! Онда песма чини своје, онда утиче и васпитава.

6. Једно дете, од 6 година, прилази свом оцу, који је седео у друштву са мном и још једним сељаком. Да би отац показао, како му је дете „васпитано“, заповеди му, да „љуби руку“. Дете пољуби очеву и моју руку, а сељакову не хтеде. Отац заповеди: пољуби и овом чичи руку! На то ће дете: сељак смрди; нећу да му љубим руку. а

После године дана, пошто је исто дете свршило први разред, упита га у једној прилици мој друг учитељ: да ли је учио како су Христа мучили и распели на крсту и да ли му је жао Христаг На ово питање мали Миша, од 7 година, овако одговара: што ме се тиче, што су Христа мучили; како је радио, онако је и прошао; ја ћу себе да гледам; нека сваки себе гледа и т. д. У овој појави важно је још и ово: што је свима овим егоисточким мислима следовало и осећање истог квалитета — израз несимпатије. — Овако што јединствено је у свом роду. Деца обично по са-