Učitelj

ПЕДАГОШКИ ПРЕГЛЕД 209

проучавају и изналазе. Исто су тако неподесни изрази „теоријске“ и „практичне“ науке, пошто у свакој науци, у колико је савршенија, мора у толико више теорије бити.

У осталом читаоце, који хоће ближе да се упознају с овим питањем, упућујемо на расправу „ЏПедагогија као наука“, која је штампана у овом листу за 1883 годину, а у бројевима од 11 до за-

кључно [8. В.

Библиотека педагошких класика.

Историја педагогике, ла макар то биле педагошке теорије или педагошке практике и макар колико била од велике вредности како за васпитача — практичара тако и за педагога — теоретичара, ипак није део педагогине, већ део историје. Али као што ни један историк не може представити у довољној светлости историју педагогике, ако му недостају педагошки погледи, тако исто потпуно разумевање и жив интерес за историју педагогије као и способпост у томе историјском ланцу педагошких система и погледа разликовати оно, што је битно од онога, што није битно, може да има само онај, који је студијом педагогике довољно упознат с питањима о појмовима, с којима ће долазити у додиру историји педагогике. И обратно, може се с правом тврдити, да пелики број питања и др. педагошких проблема, којима се савремена педагошка теорија бави, може бити потпуно разумљива само ономе, који их може схватити у вези с њиховим историским развојем. Студија теоријске педагогике мора се дакле ојачати студијом њене историје. Тако посматра чувени нем. педагог Неттапл Кетп)) положај педагошке историје према педагошкој теорији. Из тих се редова јасно може видети колико је велика важност проучавања историје педагогије како за педагога, тако и за историка, а нарочито за историка, који се не бави само истраживањем политичких догађаја, већ и културним стањем онога доба, које и изазива овакву или онакву појаву у друштвеном и политичком животу; за историке, дакле, који друштвене догађаје схвала у њиховој вези с узроцима, који их изазивају, а који више леже у духовном покрету дотичне генерације, него ли у политичким приликама у оној форми, како то износе историци, који се мање баве овом социолошком страном историје, а више политичком хроником догађаја. Но за историка има претежпе

1) Неттапт Кетп, Стипе дег Радавогк. Капе АпПасе. Негапзседеђеп уор Рт. Оно УУШи ап, Ргојезвог дег РАПозорће па Радовошлк 1 Ргаш. Вегћи. Ууе4таппзеће Висћћапа ће. 1893. Стр. 13.

УЧИТЕЉ 1