Učitelj

СРЕДСТВА ЈЕВУИТСКОГ ВАСПИТАЊА 161

се обучи језуитском ритуалу, на онај исти начин, на који је, у ранија времена, Лојола дресирао своје ученике. У новацијату се, дакле, још не уче науке по систему језуитском, него се почетници аскетизмом припремају за ступање у ред. Језуити држе, да за почетнике и није наука, да би је они злоупотребили, кад би се њоме пре времена користили. И сам Игњат Лојола мишљаше, да је наука, као дело душе, својина правих језуита. Приправници су још сумњиви људи; они више мисле на сопствену добит, него на спасење душе, С тога наставници у новацијату, од свију изрека Лојолиних, најрадије примењују почетницима ову: „Са људима, који мисле на сопствену добит, не може се одмах о делима душе говорити, јер би то значило: пџедати без удице“>).

Важност припреме у новацијату језуити су 03биљно оценили, па су дневна занимања удесили тако, како то најбоље годи циљевима друштва. А како тим циљевима највише смета самосталан рад п независна личност, то су све силе васпитача и упућене противу тих двеју препрека.

Срества за савлађивање поменутих препрекф смишљено су одабрана. На првом месту, системом дневнога занимата језуити одузимају наспитанику све време и не остављају му ни једног тренутка, нити места за самосталан рад; а силним утицајем на вољу — угушују и саму помисао о независности лица. Ево шта каже Хенсбрех о распсреду времена и угњетавању воље у. језуитским колегијама:

„Почетнику је тачно одређено све што мора радити не само за сваки сат, него и за сваки четврт сата, па и за мање рокове времена“. Свакога часа и тренутка приправник врши нове послове. Тим распоредом и тим прекидом рада он се „навикне, да без особитих унутрашњих тешкоћа прелази од једнога посла другоме;

2) Тре. ТУ Ва. 499 8.