Učitelj

288 | - _ КЊИГЕ И КЊИЖНИЦЕ У СТАРОМ РИМУ

тају само уз припомоћ хемијских јадињења — т.ј. превуку се крвном сољу и соном киселином, те избледела писмена опет поцрне. Ну, стари су знали и за мастило у бојама, па и за златно и сребрно Особитим црвеним мастилом, т. зв. светим мастилом (застит саизшт) потписивали су се касније римски цареви. То мастило није нико смео ни за живу главу да производи, а мастионица с њиме била је под назором нарочитог чиновника, који се звао ргаврозНиз сатсин.

Стране пергамено на којима се писало размераване су боцкалом (рипсјолшт), а шестаром (СИТејтив) су одређивате врсте. За тим су оловом (т. зв. ргаеЏистТаје) повлачене поред ленира (погта, _ гедша) црте, које су руци писара одређивале правац.

Поједини листови пергамена ушивати су у књиге сличног Формата са нашима. Пергамен је био скупљи од хартије, о којој ћемо ниже говорити, па се ес тога ретко употребљавао, а тиме се објашњава и честа употреба већ исписаног пергамена. То је могло да

буде врле лако, пошто се влажним сунђером скоро са свим могло.

да потре оно мастило од чађи. Дотична је страна после тога још и остругана, пловућцем углачана, па се по њој опет писало. Тако је по неки калуђер у средњем веку писао неке молитве без литерарне вредности, пошто је избрисао какав изврстан Ливијев или. Цицеронсв састав. Рукописи на тако избрисаним пергаменима зову се палимпееети. Ну доњега текста није са свим нестало, и сад је знање хемије успело да га оживи, притекавши сестрински у помоћ археологији. Тако је кардинал Ангело Мај, некадањи чувени научник и библиотекар ватиханске књижнице, открио Цицеронов спис „де герићнса“ (о републици) и много других дела из старог века, а као доњи текст палимпсеста, а

„Да се то мастило могло лако збрисати, доказује ова причица:

Тирански цар Калигула приреди у Лиону беседнички турнир (надметање), па оне говорнике, чије му се беседе не допадоше, натера да их својим језицима полижу.

Најобичнији материјал за писање била је папирова трска, која је расла у Египту поред Нила и по баруштинама. Од њене лике справљали су Египћани хартију још у најстарија времена, а кад је у Рим понета -- не зна се поуздано. По неким знацима било _је то после постанка Александрије, дакле крајем 4. века, а по другим много ранија.

Хартија се од те трске овако градила:

%