Učitelj
298 ЗАБАВА И ПОУКА
„Па ово није рђаво дете! — помислих. Упишем га у протокол, а за руку и доведем до скамије. |
— Ево, Милисаве, ту ћеш ти од сад НЕ - Роће бити твоје место,
Он седе у скамију а ја се вратих за сто ла другу децу, која су баш тада дошла, упишем.
ж
После неколико дана почнем рад с новајлијама. Разговарао сам с њима о кући и укућанима, о родбини бли_ жој и даљој, о суседима, и т. д. Сеоска су деца бистра и сазнање о тим стварима донела су већ собом у школу... Разуме се да је разговор текао врло живо. Ја, да би их наградио за тако лепе одговоре, пустим их на игру, обећавши: да ћу свакад тако радити кад год ми буду тако знали.
Они појурише, а ја се користим, и том приликом покажем им како су улази и излази из школе.
Излазили су редом. Милисав, како беше с краја, први, па други за њим... Кад изидоше изидох и ја с њима, станем пред школу па гледам како се разигравају као јагањци.
_— Хоћемо ли робова»
— Хоћемо, хоћемо!
Милисави Спојисли“. син Јевте Пандуновића, узеше да их поделе. Одвојише се на страну и проћућорише нешто па се вратише међ' другове.
— Деде! -— рече Милисав пружајући десну руку с опруженим кажипутом и великим прстом. Е
Деца прилажаху, па ко прихвати за кажипут — лево а ко за велики прет — десно. Кад се тако разделише, онда се поврсташе у два леса — један према другоме — “и чу се Милисављев глас: 5
— Но врх горе!
— По врх тебе! - одговара Стојислав,