Učitelj

из БЕЛЕЖНИЦЕ ЈЕДНО УЧИТЕЉА 6 | 299

Ре ВН - – ПН Нетер аи никтуве ере

— Кога хоћеш»

— Хоћу тебе!

Милисав се затрча, прекиде лес Стојислављев и једног ол дружине његове узе-у ропство.

Сад је опет Стојислав узвикивао: „по врх горе!“

Игра је ишла мирно и лепо. Ја се склоних да попушим цигару.

Таман задимио а чујем јаук. Истрчим на пољеи имам шта видети: војводе се ухватиле за косе. Милисав, како је био јачи, докопао Стојислава па закоцаћио главу и бије песницом по темењачи. Дотрчим међу њих и раздвојим их. Стојислав се одмах трже, али Милисав јурну на њ.

— Еј, еј!.. куда ћеш: — викнух. -

Али тај син и не слуша. Како га бејах ухватио за руку, он ме погледа оним помућеним очима па стаде трзати да отме руку.

Шта ћешг -- упитах.

У место: сваког одговора он зари своје зубе у моју руку. Осетих силан бол. Погледам: крв ми обли руку“. Ја га ухватих другом руком за косу...

— Шта си ово учинио; — упитах опет, али признајем да сам се једва уздржао.

Али он није ни слушао мене. Трже главом... у мојој руци оста прамен косе његове, а он опет јурну на Стојислава...

Већ и мени прекипе. Јер оно више не беше дете. Очима закрвавио па јури као помаман. Ја прискочих и стадох између њих. Он опет полети да ме и за другу руку уједе, али га ја ухватих за врат и стегох да се није могао маћи без моје воље. Повучем га у школу...

Кад уђосмо у учионицу рекох старијим ђацима да изиђу на поље. Кад сви изидоше ја га пустих и рекох: — Данас нити ћеш на поље изићи нити шта окусити |!