Učitelj

302 ЗАБАВА И ПОУКА

ж

Тако ти свој Милисав преноћи.

Чим се почеше скупљати ђаци дам кључ послужитељу да га пусти. Ама тек што га је пустио већ је двојици тројици ударио по шамар. Плач дечји изазва ме из собе.

— Шта јег — упитах.

— Бије ме Милисав.

— Он таман пошао на поље.

— Овамо! — рекох.

Приђе ми. А ја шамар уз образ, као да му је мајка из рода донела.

— У школу! Ако само још једну погрешку учиниш опет не ћеш кући ићи!

Он саже главу и врати се у школу.

Видим ја, грдно се завадисмо. Он, као и свако дете кад се наљути на старијег, оборио очи па ни даме погледа... Ја се опет свему чиним невешт... Навлаш обилазим око њега, разговарам и шалим се с другом децом, њега и не гледим.

Али сам опазио нешто, што ми се никако није дошало код мојих ученика. И што је најглавније, та мана хвата корена тако рећи од заметка човечјег. А тојеово:

Док сам ја Милисава волео, управо док се не завадих с њим, дотле се она друга деца с њим дружише; али од онога дана од како се завадисмо — све побеже од њега као да је кужан.

Криво ми. Баш смо ми људи подлаци! Треба неко само да посрне, па ћемо му сви помоћи да нрат сломи!..

Разумео сам Милисава. Та зар је мени један путу животу било тако! Нека ме само најмања беда снађе, гори су ми онла они који ми бише мили и драги, љуће су ране кад их вређа пријатељска рука !

Али нисам смео одустати. Ја сам се решио да лечим његово дивљаштво и не смем бити попустљив,