Učitelj

ОСНОВНЕ И ГРАЂАНСКЕ ШКОЛЕ У ЧЕШКОЈ 745

сту, 0 околини, о животињама и др. што се налази у дому, у околини и т. д.) Колико се времена даје стварној обуци а колико осталом из језика, види се по овом: н. пр. од 12 недељних часова, који су распоредом дати матерњем језику, долази 8 часова читању и писању, 2 часа стварној обуци с цртањем, и 2 часа самој стварној обуци. Читање се увек доводи у везу с овом стварном обуком, Т. ј. чланци из читанке, који говоре о оном што је за стварну обуку прописано, читају се онда кад се о том буде говорило о стварној обуци.

Читање се у чешким школама почиње и даље продужава у главном као и код нас. Разлика је што се у почетку мање чита на слогове, отежући их, као што се код нас обично ради него се слогови махом изговарају у један пут. С објашњавањем садржине готово се мање ради, него што то код нас чине барем бољи учитељи. Можда зато што имају стварну обуку где се деца вежбају више у говору. Ни причању се не поклања пажња толико колико код нас. Лепог причања. као што се код нас може наћи код бољих учитеља, нисам готово ни налазио ни у другом па ни у трећем разреду. И лакше ствари, које би ђаци требали сами да испричају све, учитељи чешки обично цепкају својим питањима. Лаку причицу какву учитељ не даје ђаку да је целу сам искаже, него сваки час га запиткује. Ја бих рекао да је ово цепкање погрешно. Зашто лакше ствари ђак не би говерио сам, а тек кад запне, онда учитељево питање има места"

Морам приметити да сам нашао у причању и онај груби механизам, који се нађе и код нас, код учитеља и учитељица, који држе да је то неко причање кад ђак причу научи напамет, и очита је као чегртаљка, онако исто као што у књизи пише, од речи до речи. Истина то нађох само у једној школи, код учитељице једне; али зато што нађох у Прагу где су бољи учитељи, знак је да има и тога. Учитељица ова рече ученици да исприча то што су читали, а ученица избрбља врло брзо, све од речи до речи као што је у књизи Друга и трећа поновише исто тако. Да би мени показала како ученице знају то добро, а не тек онако, учитељица на послетку рече једној ученици: хајде ти од средине, да видим да ли знаш. И каза јој прву реч, којом се реченица почиње, а дете даље одјури до краја. Остало је још да деца умеју избрбљати причу и натрашке, али опет би то било само механичко учење, а не лепо причање с потребним разумевањем.