Učitelj

990 ЗАБАВА И ПОУКА

— Јесте, јесте! украо једну таблицу — продужи Стефанов — деца дођоше чак у кафану, да се туже...

— Чекамо вас, да видимо шта ћете рећи — проговори Русев.

Ено га, намрштио се и седи непомичан — настави Слефанов. 7

Отидох к Недељчу. Оборио очи и погледа ме. Ја га гледах, гледах, а ватра ме подилази; ну уздржале се и благим му гла: сом наредих, да иде у канцеларију. Он подиже главу и погледа ме влажним очима, у тренутку обори главу и упорно се отрже и оде. Прегледах му торбицу — у њој беше само једна таблица Од деце дознадох, да је била украђена. Дакле, он данас није имао таблице, или је заборавио код куће, или разбио и — украо туђу ....

Недељчо се заустави пред канцеларијом. Опколила га деца али он их и не погледа; стоји намрштен, измученог лица, оборених очију и не мрда. Ја га гурнух у канцеларију и затворих врата. Била сам и љута и ожалошћена.

Па зар није ова таблица Кољува» Што си је украо > запига љутито. ; ; | Недељчо уздахну и рукавом убриса сузе.

— Дете моје — рекох му — рђавим си путем пошао! Сироче си, немаш ни оца ни мајке... Куда ћеш и коме ћеш с лошим именом; Сваки ће те терати одсебе и рећи : „крадљивац је!“

Недељчо подиже сузне очи, отвори уста да проговори ну плач га угуши. Сави се уз мене и заплака гласно.

Дубоко потрешена ухватив га за мршаву ручицу и обоје клекнусмо на колена пред икону у углу.

Моли се Богу, Недељчо !... Молимо му се! Онће ти помоћи да постанеш поштен и частан човек!

И ја се молих и то — плачући! Никада се нисам тако молила. Недељчо подиже 'лаву к икони и прошапута. — молитву.

Крупне му сузе потекоше; рука му задрхта, окрену се к мени и проговори промуклим гтасом :

— Ја је нисам украо... Он разби моју... Код куће ме тукоше... Ја нисам крао, госпођице! — и убриса очи..

То ме порази.,. Срце ми се стеже и у тузи му рекох :

— Ти си добро дете, Недељчо! Хоћеш ли да живиш код мене... да будеш моје дете, докле не порастеш !