Učitelj

318 ЗАБАВА И ПОУКА

20 Септембра 18%% године.

Покајао сам се, грдно сам се покајао што попу послушах, што оставих оца и мајку, па своју кућицу, па своја, поља и своје село, а дођох овамо, где ми је готово сваки туђин и где сам ја сваком туђин!... Одмах сам осетио сву одвратност према оном животу варошком, према људима који псују крст, свеца, славу и шта ти ја знам!... Све ми беше гнусно. Гнусна ми беше и кућа чича Момирова где се мерило на драм колико ко једе, где се хлебац затвара, у Аолап, па ти се само по једна кришка осече кад из школе дођеш.

И кад ме с'олуји туга, ја побегнем у плац где су дрва, завучем се тамо у какав буџак па плачем, плачем докле сува имам.

Сем чича Момира нико ми се није у кући допадао. Он је био онако на очи страшан, ама је био добричина. И после кад што год скривимо, он лепо изудара и мене и Тодора; а није као тетка Марија, која мене изудара а, Тодору ни речи не каже, него му још намаже кајмаком кришку хлеба те ми овај пркоси.

За то сам омрзао и тетка Марију и Тодора. Нисам хтео ни да се играм с њим, него, кад из школе дођем а чича Момир не да никуд — узмем своје књиге, па удри учи. И знао сам ти сваку лекцију као воду.

Учитељ ме због тога заволео, а ја опет њега што је он био једини, који се лепо смешио на меи није ме тукао.

А Тодора, да видиш, и тукао је. Мени је то било некако право као да сам нешто добио! Волео сам кад учитељ остави без ручка ту маву, па некако пун поноса дођем кући.

— А где је Тодорг — пита чича Момир. Мт

— Остао је у апсу — велим а једва се узаржавам од радости.

— А што

— Није знао а није ни пропис исписао.