Učitelj

ИЗВЕШТАЈИ И САОПШТЕЊА 84:

Узмимо историју, познавање природе, или другу какву књигу са сликама. Каква је ту пажња, кад се уз причање изнесе и слика, а какво је пре тога било читање.

Узмимо читанке код Немаца на које се ми морамо свакако угледати. У свакој ћемо наћи повећи број слика.

А зашто се напослетку, и научне књиге штампају са сликама7% Одговор је јасан и одређен. Циљ је сликама да, читаоца пошто по то нагоне на читање. То је управо једно принудно средство, које нико не опажа,

Дечје су нам књижице један од најбољих примера за то. Зашто се оне са сликама штнимпају% Буде радозналост код ученика, да прочита оно што код ње пише и тиме се потпуно с њом упозна.

Тако се деца навикавају на читање. Па кад и немају књиге са сликама читаће књиге и без слика, нити ће тада бити за њих препона које ће им сметати, јер су навикли да читају.

То је узрок или реци махна, која. по мом мишљењу највише смета да ђак заволи књигу, па и доцније да се с њом бави.

Поправи погрешке, ето ти успеха. То је сав мој одговор на то.

Далеко је већа циљ моме јављању, да речем што о томе, како се може одржати писменост код ђака кад сврше школу и како може она да се шири.

Створимо вољу код ученика за читањем док је у школи, а после дајмо му прилике да у томе истраје, то је, држим, једно најбоље, а у исто време и најпитомије срество за одржавање и ширење писмености у народу.

Прочитавши предлоге г. Шарчевића у његовој расправи о томе, морам ти рећи да су ми се његови предлози допали, али су они, по моме мишљењу, више мање насилни и неостварљиви за краће време, као штоби смо ми желели да буде. Прво треба покушати оним, што је и боље и природније, па после узимати насилне мере.

__Најглавније средство за одржавање писмености и ширење у народу јесте отварање ђачких књижница, које не само да ће служити томе смеру, него ће на првом месту служити стварању воље за читањем и образовањем, без чега се ово друго не да ни замислити. То је природни пут, да ђак оно, што у школи отпочне продужи и код куће, а доцније и као грађанин.

Деца, већином сеоска, кад сврше школу, и ако би које што читало, нема шта. Ако које добије или купи какву књижицу, оно је претура и држи више поноса ради него што је чита. На послетку то није никаква лектира за њих те их и не занима, према томе и воља за читањем, ако је има, губи се. Родитељи, видећи да им син ништа не чита, а још мање њима што казује, неће после ништа ни да му купе.

С тога су потребне ђачке књижнице. Оне дају ђаку довољног материјала за читање и побуђују га, И ако би хтео да се олењи, да ипак чита.

Имајући то у виду, ја сам прошле 1896. године у почетку школске године основао ђачку књижницу. И то овако.

На једној седници објасним одбору школском значај те установе и он пристане, да се и код нас установи. Да ли из љубави према мени, или што су појмили прави задатак. не знам. Но све једно је. Мени више није ништа ни требало, од њих. (А и то сам урадио да ми се не би пребацило, да чиним у школи што хоћу, без договора).