Učitelj

8 РАСПРАВЕ И ЧЛАНЦИ

унутрашњости човечјој. Оне су морале чекати дуже доки за њих није створен известан научан систем. Науке о спољашњем свету пре су избиле на површину, јер уопће спољашност дражи човека и овлада његовом пажњом много пре, него власна унутрашњост. Дете види много предмета, и људи, себе пак на послетку, у правом и преносном смислу; а и опће узев тако је исто — људство су пре занимале звезде, васиони свет, космос, па се тек по том обраћа, себи, доцније га тек занима власна унутрашњост, дух, кус. Људи су пре мислили, но што су почели мислити о том самом мишљењу. Мишљење је било потребно за науке о свету спољашњем, али за науке о свету унутрашњем потребно је још два пут толико, јер овде мишљење само себи постаје предметом. Космологичке науке дакле су се истакле и доспеле до извеснога савршенства, раније су се развиле и постале угледом наукама ноологичким.

Али све науке морају имати извесна средства, да могу представити своје ресултате, а то је царство говор уопће, систем знакова, писмена, чујни је пак то говор (огано) или језик. Ресултати се изражавају, отискују, тиме се гомилају, шире и усавршавају, знање расте. Говор је покретач науке, без говора неби било науке; он се при свакој науци претпоставља макар као вештина, а доцније његови проблеми постају предмети научнога испитивања, и тако пониче на- | ука о говору, граматика, испитивање језика — филологија — са свима многобројним одсецима. Ма да писме стаје по средини између унутрашњости и спољашности, ипак право једро говора јесте нешто унутрашње, својом дакле основом наука о језику припада стаблу ноологичких наука, а доспева до очевиднијега, обделавања тек кад су јој остале "ноологичке науке приправиле земљиште, тако на име: логика, естетика, психологија, педагогика и социологија.

Ноолошке науке разграњују се такође у конкретне и апстрактне, и свака може по истом принципу сложености материјала бити подељена на поједине врсте или степене.