Učitelj

ДИДАКТИЧКО-МЕТОДИЧКЕ НАПОМЕНЕ 903

а -–

туч који звечи али никад не ћеш ући у ред оних кроз којих се развија и усавршава род људски. Учитељ може само донде образовати друге, докле продужава сам освоје образовање.“ 9) Да зна методична правила и да је вешт да их примени. уСва је наставникова снага у методу“, вели Дистервег. То је истина. Наставник који не зна методична правила или ако их зна па није вешт да их примери, слободно можемо рећи да то није никакав наставник. За, њега и за његове ђаке школа ће бити извор разних мука и невоља. Наставник, који с вољом врши свој посао, он ће се, без сумње, потрудити да научи-ове методе који су му потребни

настави и знаће их употребити кад му који затреба..

3) Да му је говор правилан и разговетан; да нема. страних речи нити деци неразумљивих израза. Наставник мора бити у свему пример својим ученицима, па му говору. Он је да поправља а не да греши. Све што он у школи говори треба да говори јасно и разумљиво, како би га сви ученици разумели. Његов говор мора бити чист од: архамзма, провинцијализма, 'нелогизма, варваризма и техничких на“ зива. Свака његова реч мора бити још и граматички правилна, како би се ученици научили да и ови правилно говоре. Он ће у свакој прилици тражити од својих ученика, да и они правилно говоре. Зато мора обратити пажњу на дечји говор и сваку погрешку у говору исправљати.

а) Да говори гласно да га сви баци чују, али му говор несме бити усиљен и извештачен его природан. Говор наставников треба да је одмерен т. 1 да не говори оуБин“ лагано да га ученици у последњим клупама не чују, нити пак да толико виче да му говор прелази у дерњаву. Тако исто не треба наставник да говори при предавању ни сувише брао ни сувише споро него умерено; како би га сви ученици разумели шта говори и како би запамтили што им предаје.

Још је говор наставников најмоћније срество за одржање пажљивости и дисциплине за време предавања. Да наведемо један пример. Наставник предаје, један ученик не пази, предавање, него се нечим другим занима. Сад, да не би наставник прекидао свој говор те њега опомињао, довољно је то — да наставник мало застане у говору и чим је он застао, онај немпрко одмах је морао да погледа у наставника,