Učitelj

О ДЕЧЈИМ .ЛАЖИМА 225)

наведена да употребе лажна сведочанства. Данас се зна, да је врло могућно изазивати код неке деце од 6—15 година илузије на успомене, тврдећи нешто у домашају њихових ушију, па пазили они на говор или не. Ово је тако поуздано, да ће вам та деца одмах после тврдити, како су позитивно видела оно, што сте ви мало пре испричали. |

То су скоро све разне врсте дечјих лажи и разних околности у којима се оне стварају. Да би још боље знали какве су њихове последице и каквој свесној превари оне вуку, морамо узгред рећи коју и о једном другом Феномену, који је тесно скопчан са лажи. То су страдања (последице казне) детиња, која сваку лаж, мање — више, често прате и претходе јој.

Нема сумње, да понека деца осећају грижу савести, кад рекну какву неистину. Доказа зато имамо у свима оним средствима, којима се та деца служе, да ублаже или загладе своју лаж, тог часа изречену, додајући намерно: „Ја се шалим“, или: уја тако не мислим.< итд. Така извињавања показују известан степен осетљивости, (јер окорели лажов сматра за понижење, да се служи таквим средствима), и она су занимљива, као изворни докази за дечју свесност и уорођени појам о казуистици. ;

Грижа савести, која прати лаж, особито прву лаж, која најјаче вређа савест, остаје дубоко урезана у памћењу код већине деце. Једна госпођа прича да је у четвртој својој години носила на лицу густ вео, као заклон очију од сунчане светлости. Једнога дана, шетајући се са својом мајком, и зверајући час на једну, час на другу страну, само не преда се, удари се о један фенер. Мајка је изгрди; али после једног тренутка, сетивши се њених слабих очију, рече јој: „Сирото моје дете, па ти ниси ни могла добро видети!“ Девојчица знађаше, да то није био прави узрок што се ударила о дирек, али она прећути, и ако ју је после дуго мучила помисао да је слагала. Има примера који показују кроз какве тешке муке мора да прође дете, које зна и осећа да је слагало. Једна девојчица је страсно волела малу децу; мати јој је допустила да иде к својој тетки ка је год позову да чува свога братића у колевци. Једнога дана, кад је баш јако желела тамо да иде, и ако је нису позвали, она без“ икаквог страшења, измисли читаву причу: како је тетка врло заузета послом, па је моли да поседи један час поред детета. уја одох, пише она, нб ка беби, већ попречним путем ка шупи нашој. увучем се унутра, затворивши врата што је боље могло за собом, узалудно надајући се, да ће шупа и сено сакрити моју срамоту; па почнем плакати и јецати не знам докле. У вече, кад хтедох лећи