Učitelj

О ДЕЧЈИМ ЛАЖИМА - У

каже своје мисли, па ћете видети, да оно мора бити заузето, пре свега, тежњом ка истини, т.ј. потпуном слагању потврде са Фактом. Ва њ је то ствар са свим природна, у коју се не може посумњати, закон који је тако лепо ушао у навике његовога освакидањег живота, да оно и не помишља, да му се не покорава. Сва деца, навикнута да говоре увек истину, љуте се, и гнусно им је, кад чују нека тврђења противна Фактима. Ту срдњу и сами опажате одмах па њима. Један малишан врло се срдио, кад је дознао од своје матере, да се нешто лажно говорило о његовим коњима и другим предметима, који су њега занимали; а још више се бунио, кад је нашао те лажне белешке и у једној својој књизи, коју је дететом веома ценио.

Осећаји, дакле, једнога детета, које је навикло само да чује и слуша тачна, истинита, тврђења, по нашем скромном мишљењу, буне се јако и при самој помисли, да се намерно и једнако тврди као истинито оно, што је једном већ доказано као нетачно, нвистинито. Није ли онда природно, да кад дете, услед каквих нарочитих околности, случајно или силом натерано, прекорачи границе истине, да је оно узрујано, узнемирено, неутешно, што је повредило закон, који му није мајка прописала, већ који је укорењен у самим његовим навикама7 Да боме да је ово питање занимљиво проучавати. .

Наше испитивање случајева лажи и неваспитаности (суровости; детиње довело нас је дотле, да признамо, да деца ни у ком погледу нису савршене моралности. Они имају наклоности, које ако се не униште и за раније не избију из главе, могу се изврнути у праву суровост, и истинску лаж. Ну с друге стране опет верујемо, да. ови нагонџ нису усамљени. Дете има и својих добрих тежња, које се често мало и каприцијозно мењају у жељу за задиркивањем; а тако исто изгледа, да поред ових замишљених склоности и других које припремају место лажи, има и неког инстинктивног поштовања према истини. Ове склоности нису подједнаке код све деце; једне покавују више воље да поштују истину, друге пак да је повреде. Ну ипак се обе те склоности могу констатовати код сваког детета,

Ми смо се специјално ограничили на црте првог детињства. Кад бисмо имали времена да испитујемо и друге одлике: као нпр. самохвалисање, таштину, нашли бисмо и још других сличних 0б0бина. бамохвалисање и таштина код деце, као и код дивљака, били су предмет многих расправа. Поред тога, код детета се може наћи п најслађа наивност, која је још нешто више, него што бисмо је могли скромношћу назвати. У моралном погледу детету оскудева,