Učitelj

У КОЛИКО И КАКО МОРА УЧИТЕЉ УТИЦАТИ НА ДЕЧЈЕ ЧАСТОЉУБЉЕ 677

нити и разумети, и одати им ону пошту, коју им савременици отказиваху 2 Шта више, зар нису они били чак и у опасности, зар нису били гоњени и проклињани2 Зар није према томе боље навикавати свога васпитаника још из раније, да ни најмању вредност не полаже: на признања и покуде, и да на њега исто тако мало утиче признање,. које му није одавано, као што не би требало да га гони у напред. похвала, која је о њему изречена 2 Зар није боље да дечак помисли. као онај песник: „Шта се тиче потомства да зна које био онај човек, чији гроб гази; довољно је да ја знам шта сам“. Па зар нису за сажаљење баш оне природе, код којих је нежно развијено частољубље, пошто их отказивањем признања или изрицањем негодовања: сурова свакидашњица одвише често кињи, љути и чини несрећнима2 И зар се не треба плашити, да се баш услед неговања частољубља, не изметне частољубље у славољубље, сујету или гордост, те тако доведе до таквога ресултата, који је управо противан васпитним циљевима 2 —

И заиста било је гласова, који су наводили оваква и слична питања, изричући сумњу, која се у њима находи. Сатре, Филантроп,. услед Русовљекога утицаја, на супрот својим савременицимз дође доресултата, да не треба частољубље стављати у службу васпитања, да га не треба развијати у томе правцу, да одређује правац воље, већ да га треба при васпитању са свим превидети. Али он је с тим мишљењем остао усамљен. Филантропи и велика већина чувених педагога, као што ву Меетецет, Резалоггљ, Нетђал 6, 4%!оџ, 2аЏет, једном речи сви педагози, који су за садашњост меродавни, слажу се потпуно у гледишту, да частољубље треба у васпитању покренути ради васлитних циљева. Према томе исви школски прописи знају за казне, којима се утиче на част; траже, дакле, да развију частољубље ради успешнијега васпитања. И заиста, човек треба да тежи за тим, да стекне част — наравно праву — и њоме треба да се поноси; ако некоме није „урођена“ част, ако се не обзире ни најмање на суд својих савременика, онда ће то бити само доказ моралнога мањка, — Па и ко би могао озбиљно тврдити, да такав човек, чије је часто“ љубље потпуно изумрло, који се ни при каквоме послу не осврће на. туђ суд, који је неосетљив наспрам признања и похвале, неосетљив наспрам покуде, па чак и презирања своје околине, да такав потпуно неосетљиви дебелокожар представља идеал правога човека Зар се не крије иза ове површне немарности, често до крајности увредљива. гордост према осталима 2 Зар код њега не провирује сујета баш кроз подеротине његовога рукаваг Изузимају се, наравно, они велики умови, о којима је речено, да често иду потпуно противу струје, да

Учитељ · 43 |