Učitelj

ДЕБАТА У НАЧЕЛУ 108

И ја мислим, да ми нико — аи г. Стојаковић — неће замерити на примедбама, које ћу учинити његову регресивну путу.

Истина је (што тврди г. Стојаковић), да је предавање историје вршено — а и данас се врти — сем малих изузетака — просто ређањем Факата историјских (голо знање, без меса и крви); а истина је то, да се тако не може постићи циљ, који је намењен историји у народним школама. Но, никако се ве могу сложити с тим, да би исто: рију (ради постизавања циља) требало предавати оним редом (регресивним), који препоручује г. Стојаковић. Управо то и није ред, већ где се стигне. — Почети о кнезу Михаилу па до данашњих дана па се вратити на први и други устанак; затим на Душана и најзад прећи укратко жупанијеко доба, досељење Срба у ове земље и живот у Старој постојбиви; — тако предлаже г. Стојаковић и то поткреп љује познатим дидактичким принципима „од ближњега к даљем“, и „од познатога к непознатоме“. (Патње под Турцима, и Ускоции Хајдуци неће се ни предавати опширно, вити ће се читати народне песме, већ само „водити разговор“ !! И онда ће се постићи циљ!). ;

Ту је г. Стојановић и нехотице пао у заблуду. Историјски дотађаји, који су се десили пре 80 (52) година (убиство »неза Михаила) биће деци исто тако апетрактни и непојмљиви као год и пад на Косову и досељење Срба у ове земље, а можда чак и апстрактније. Ево разлога: Предајући прво доцније па раније (из даље прошлости) догађаје, наставнику нису на расположењу, никаква средства за што очигледнију „наставу. Чак и упоређење, то најглавније очигледно средство у историји овде је искључено, јер се радња кнеза Михаила, о коме се прво предаје, нема с чим упоредити. А то је из основа погрешно. И сам г. Стојаковић вели: да би најновију историју требало опширније прећи, јер у њој имамо највећих узора. А може ли се то оплимрно пи исдрино прећи — а и циљ постићи — кад нема упоређењаг

Како ће се извући поука и разумети значај радње кнеза Михаила, кад дотле деца не знају ниједан догађај из прошлости 2!

Оваква разбацаност а и неприродност у предавању историје нема смисла и с тога, што се то противи и самом духу нашем. „Наша је душа, синтеза“ вели чувени Немац Кант. Она тежи, да све појмове сложи — уједини; да супротне искључи (апстрахује), а истоветне сложи у целину (комбинује). Кад је то особина наше — аи дечје душе — онда зашто не ићи и не потпомагати ту битну особину њену 2 Противно радити погрешно је, јер се неће моћи постићи циљ. А с којим ће знањем дете моћи упоредити и спојити знање о раду кнеза Михаила, код му није познат ниједан догађај, који би био узрок радњи кнеза Михаилаг Зар се ту не види нелогичност,