Učitelj

пна РАСПРАВЕ И ЧЛАНЦИ

не може грдити српске јунаке и пред децом брукати их, јер су они дика и понос Србину....

— А шта сам ја то радио деда Игњате 2 Кога, сам ја, то грдио и брукаог упита учитељ благо.

— Знаш ти то Швабо добро... Зар наш Краљевић Марко, није наш понос% А шта си ти о њему прич'о ђацима% Зар наш Обилић, није наша слава и дикаг А шта, си ти за њега говорио 27... Зар Вука не проклиње цео народ, а ти га браниш 7... Швабо !... Стиди се болан, и сети се Бога.

Тек сада учитељу свану пред очима. Тек сада би му све јасно, за што се деда Игњат, толико на њега наљутио. "Тек сад разумеде, да је он, причајући својим ученицима "Српску Историју, дарнуо у дедине идеале. Потпуно је појмио деда Игњата. Са лица му је читао душу, која је била,

"тешко увређена. Разумео је љутњу његову и није му ни

мало било криво на деда Игњата. Шта више, он га је сада

још већма заволео. Често би га загрлио и пољубио оне

суве образе дедине. Он поче благо. — Немој да се љутиш на мене деда Игњате.

— Зар ја да се не љутим% А који се Србин не би за то љутио. Иди од мене !...

— Немој деда Игњате.

— Ћути молим те и прођи ме се.

— Нисам ја за то крив, деда Игњалте.

Он га погледа зачуђено.

— Ниси ти крив7

— Нисам, деда Игњале.

— Онда сам ваљад' ја 2

— Ниси ни ти. Ја децу учим Српској Историји онако

како сам је ја учио и слушао од својих професора. Учим

их онако како сам сам читао Они који су мег:е учили, то

'су наши учени људи, као и они који су писали Српске

Историје.