Učitelj

224

„лудо, будаласто и произвољно, али је задатак фантазије проналажење, а не сазнање“.

Из целога овога кратког прегледа о процесу асоцијације и дисацијације види се то, да су ова два процеса врло важна за наш духовни живот; јер док први одваја, дели и раствара наше духовне елементе дотле их овај други процес, процес асоцијације скупља, везује и ствара духовно јединство. Као што сам, напред поменуо, процес васпитања, као радња с циљем у оквиру нарочите научне системе мора свесно чинити све оно, што сама природа несвесно врши. Ту се мора пазити на сваки акт, на сваку појаву и старати се, да сваки, ма и најмањи, чинилац у раду буде на своме месту, буде у правилном односу према другим чиниоцима. Да се то постигне морају се имати на уму све околности, које такав рад условљавају, а нарочито психички закони, који су једини регулатори наставнога градива. Психологија нас учи шта треба да радимо с наставним градивом, како да га удесимо, како да га уредимо у каузални однос и као такво предамо ученицима, да постане њихна својина. Без познавања тих психичких принципа немогуће је бити правим васпитачем и методичаром, па ма колико поједини имали лепих манира и окретности у раду. Ми, ако хоћемо да будемо прави васпитачи, морамо се спустити у душу детињу и у њој наћи ослонца за научну васпитну зграду. Гамо су ударене прве клице духовног живота, развијени основни процеси психички и ми имамо само, да према врховном васпитном циљу одвајамо из друштва и природе потребни материјал, поредимо га међусобно, удесимо према ступњу дечијег схватања и у каузалном односу, вези и јединству предамо нашим васпитаницима, како би на тај начин 060гатили њихову духовну садржину и преко ове створили у њима морални карактер.

Павле Чубровић _ философ.