Učitelj

944

Предавање на овим курсевима вршиће наставници шегртске школе овог удружења.

За чланове удружења, посећпвање ових курсева биће бесплатно, а сви остали плаћаће 10 круна.

Још сада се пријавио већи број чланова, те има пзгледа да ће ово културно предузеће бити дужега века,

А како је код нас:

Слепи и глувонеми у Србији. — По најновијем попису у Србији има 2345 слепих, 94 на. 100.000, п 2859 глувонемих, 154 на. 100.000. Слепих је највише у крајинскоме округу 141 на 100.000; у Београду пу врањском округу 127 на 100.000. Глувонемих је највише у чачанском округу 344 на 100.000, у топличком 266 на 100.000, и у врањском 205 на. 100.000. Слепих је пи мушких и женских подједнако, а глувонемих је више мушких но женских. Сем тога у Србији је 39 слепих, који су и глувонеми; 269 глувонемих ш душевно болесних и 36 слепих и душевно болесних.

Српски и бугарски професори. — Професори средњих школа у Београду позвали су своје другове у Софији, да учине заједнички палет у Загреб 10 маја. Софијски професори држали су због тога један збор. али на њему нису донели коначно решење, да ли да приме овај позив српских колега или не.

Једно тумачење Држ. Савета 0 станарини. — Једна удата учитељица из Ниша којој муж ради извесну радњу у Београду тражила је станарину по закону пошто не живи с мужем у једном месту. Министарство је одбило ту учитељицу од свога права Она се жалила Државном Савету п Држ. Савет је расправио то питање овако:

„По ча. 16. закона о народним школама од 19 априла 1904. год. учитељи

_п учитељице, поред плате, имају право на бесплатан стан, односно одређену станарину у новцу.

„Удата учитељица по последњој тачци наведеног члана, нема, право на станпарину, осим ако јој муж службеном потребом живи у другом месту.

„Жалитељица је у овом изузетном случају: јер се њен муж са својом сајџиском радњом преселио из Ниша у Београд, п. у Београду стално живи, упражњавајући своју радњу.

„Навод у ожалбеном решењу, да жалитељица нема права на тражену квартирину, што њен муж живи од ње одвојен услед премештаја по службеној по. потреби, већ што је као часовничар сам своју радњу преселио у Београд неумесат је, јер поменути пропис законски не условљава само службену државну потребу, него постоји уопште о потреби службе, па ма и приватне, у какву спада пи приватно занимање, као служба од које неко живи.

„Калитељичин је муж, по занимању сајџија, пи у погледу ње„ова радња не може се друкче сматрати, него као његова, потреба, његове радње, његовога, занимања од кога живи“.