Učitelj

890

свога у Христу брата, па кад вас он судским путем притера уза зид ви онда понизно и колено-приклоно молите за опроштај.

Напомињем, да мени није познато, да у Београду постоји и неко „Друштво за узајамно хваљење и рецензирање књига“. Ако га има, и ја велим, нека га је срам за такав рад. А да се ово не може приписати п мојој Словенској Читанци, то г. прота може бити потпуно сигуран. Од три референта моје Словенске Читанке, ја познајем само једнога. А никад нисам имао част служити у Београду, нити сам до сад одређиван по икаквој књизи за референта, те да ми се може пребацити „узајамно хваљење и рецензирање“. На објављени стечај, који је био доста кратак, поднео сам и ја Словенску Читанку у рукопису, и у колико сам умео, старао сам се, да она буде заиста помоћна књига ученицима и наставницима, и да олакша, да се овај предмет може за мали број часова изучити. При том сам имао искуства, колико су досадашњи уџбеници задавали муке ученицима, па се није могао постићи ни приближно добар успех у овом предмету. Надам се, да ће се садашњим уџбеником добар успех у пола лакше постизати. Да ли ће се моја нада испунити, показаће будућност, а сведочанство о томе даће наставници, који са њим буду радили.

Остааљам референтима ове моје књиге, да се сами бране од напада г. протиних, који је, да би мојој књизи што више цену убио нашао за нужно, да осумњичи и њихово знање, па чак и карактер. У томе је г. проти притекло у „индат“ и уредништво Учитеља. Оносе чак толико уверило о штетности ове књиге, да апелује на г. Министра Просвете, да је што пре избаци из употребе. Па да бар сачека једну годину употребе, те да се на делу о томе увери, већ овако из небуха! Да ли је то по г. протином рецепту или је можда и у уредништву неки сакривен иза оних псевдонима, па сад кука из дубине душе. Или, да то не буде завист» Или пакост> Али сачекаћемо и обећану критику „методску“ и „научну“, па ћемо онда и њему мало више казати.

А сад да пређемо у детаље критике и да видимо од колике су важности. |

Г. прота вели, да на 7. стр. нисам унео и слово „и са слитном“. Тога слова нема ни у досадашњим уџбеницима, од којих су неке писали и професори богословије, па где беше г. прота, да то запази. Како ја знам, то и није засебно слово, већ је обично „и“ а слитна му се додаје само, кад хоће њиме да се обележи слово