Učitelj

то, што није било тачне дефиниције о Антропологији. Колико је ова нетачност нанијела квара науци о човјеку, најбоље ће се из тога видјети, ако у кратко споменемо, шта се није

све издавало под фирмом „антропологије.“ "

За многе медицинаре и природњаке, као што су на прилику: Мадтиз, Пипаг, Кететр Сотирет, Тегсттаует

и т. д. Антропологија је то исто што и Дешкриптивна Ана-

томија. Филозофи претпрошлог вијека, нарочито Кант, Фихте,

Шјулце, Фрис и др. под именом „Антропологије“ издавали су опћа психолошка и педагошка дјела. (Додуше, признати се мора, да је Антропологија у тијесној свези са анатомским и филозофским дисциплинама, као што ћемо то и сами истаћи у току ово неколико редака, али за то ипак не треба

Антропологију идентификовати са овим наукама.

Први, који је модеран лик дао Антропологији бјеше Павле Брока, професор у Паризу. То је било некако у почетку шездесетих година прошлога вијека. Проф. Брока

дефинисао је Антропологију као „природну историју зре-

сјез Ното-а“. Антропологија је, дакле, природна историја

цовјечанства (— а не човјека —), као што је Орнитологија

природна историја тица и Ентомологија природна историја инсеката. у

Ну, ова Брокова дефиниција, кад се строго узме, може се „уже и „шире“ схватити, па ради тога и не треба се чудити, кад се каже, да антрополози ни дан дањи нису дошли до заједничког споразума у погледу на дефинисање Антропологије. Ми ћемо ради тога покушати да тачно означимо појам и суштиву Антропологије. То је задаћа идуће главе.

2 () овоме види опширно дјело француског антрополога: Топинара. Ја немам при руди оригинал, већ ћу навести немачки пријевод: Атћторооде уоћ Р-г Раш] Тортагд. Масћ дег дгибеп Гтапубајзесћеп АшПасе прегзетћ уоп РО-г КД сћага Мешћаце. МЕ 52 1п Чеп ТехЕ гедгискбеп АЂрИаипрен. Хлувће Апзсађе. Геђрже, 1888. Уепас уоп Едџага Вајдатоцз. Могтовћ хоп Раш Вгоса. Види: „уогђететкипсеп“. 1—25 страна. Ово је најбољи уџбеник за Антропологију (по моме мишљењу), јер су сви остали више Физиологија, Анатомија, или Етнографија него ли Антропологија. Такав је случај п са Миљковићевим дјелом „Наука о човјеку