Učitelj

93

ћање допадања и одобравања сви они одношаји људи у томе друштву, који служе опстанку и напредовању тога друштва као целине. Они пак одношаји потпомажу опстанак човечанског друштва, у којима јединка не служи својим себичним интересима и тиме непосредно и своме опстанку, већ опстанку и још некога поред ње и у заједници са њом. Велимо — не служи непосредно своме опстанку, пошто се овде нећемо бавити оном утилитаристичком теоријом, по којој и тим одношајима јединка, служећи опстанку друштва, једновремено служи и опстанку себе саме, јер се и она, као социјално биће, ослања на друштвену заједницу и у њој једино може опстати и напредовати. За нашу тему је главно, да констатујемо само то, да се општим осећањем одобравања процењују несебични, социјални, изражаји духа човековог.

Ако бисмо ту појаву хтели да објаснимо еволуционистички т.ј. развићем самога друштва, то бисмо морали доћи на ове мисли. Као што је код појединаца осећање орган одржања индивидуалног, тако је и опште осећање одобравања извесних по друштво корисних или неодобравања штетних одношаја орган одржања социјалнога. Нигде није, канда, у другим областима тако јасна паралела између јединке и заједнице, као што је у овој. Све пак оне заједнице, које из буди каквих узрока нису имале такав орган, морале су се распасти, пошто свако друштво човечанско одржавају морални одношаји њихових чланова. Без тих одношаја може бити само гомила људи, али никако и ч0вечанских заједница као моралних целина.

У колико су ти одношаји, који одржавају друштвену заједницу као моралну целину, обилнији и разноврснији, у толико се и то друштво све више приближује оном своме стању, које се назива душевним друштвом“ т.ј. друштвом, у коме се никако и не појављују други какви одношаји, |

У В. Намошћу, АПсетејле ЕбиК, Гејрде, 1885. стр. 359.