Učitelj

94

до једино морални. Разуме се, да је такво етички савршено друштво само фикција, на чијем се остварењу ради васпи“ тањем, законодавством, вером и т. д. али које остаје само као идеал непрекидног етичког усавршавања.

Стварно пак друштво није никада без одношаја, који се, услед погрешног етичког процењивања, одобравају и ако у ствари руше друштво као моралну заједницу. То погрешно процењивање, које није ништа друго до или рудименат раније етичке несавршености или патолошки појав на социјалноме телу, може бити од недогледних последица, те с тога и настаје потреба, да се етичко“ процењивање нарочито образује, кулшивише, како би правилно процењивање позније могло изазивати и морално правилно поступање. Моралним процењивањем се исказује позитивна или негативна вредност извесних одношаја по опстанак заједнице. Отуда: осећање одобравања или неодобравања. Та пак осећања могу бити слабија и јача. Одвећ јака — кад већ својом јачином отпочну реметити редован ток мисли називају се афектима. Тако можемо етичко процењивање вршити осећањем и афектом и то и пријатним и непри· јатним, разуме се: према карактеру онога, што се процењује.

Шта пак човек тим осећањима или афектима проце-

њује 2 Човек је у друштвеном животу или посматралац туђих радња или пак сам ступа на позорницу као друштвени радник. Тако имамо две врсте појава у друштвеном животу, које процењујемо: посматране, туђе изражаје воље и своје властите доживљаје. Туђе изражаје воље, којим се дотично лице дотиче интереса појединих чланова или целога друштва, процењује посматралац општим осећањем одобра"вања или неодобравања као органом социјалнога одржања, пошто је и он члан тога друштва, те га се као таквог мора, " бар посредно, тицати и свака опасност по друштво као и свако добро у њему. Ну, занимљиво је, да се и властити