Učitelj

268

му драго, погурена, наслањала се на сто лактовима, кад је што причала махала је рукама, нагло се окретала час на једну, час на другу страну“.

Ако огледају да је поправе, да је поуче реду и одмерености Тоња одговара: „Бог пре свега тражи добро срце, а све остало, такве су ситнице да не вреди ни освртати се на њих“. -—— Кад је одрасла Тоња је врло добро говорила неколико језика, умела је уопште говорити врло лепо, читати гласно и причати живо и сликовно; а имала јео чему и да прича: много је читала, особито путописе, историју је знала одлично, а на клавиру је дивно свирала. И сад ево да чујете шта је с њоме било. Хтела је у једну богату кућу да уђе као гувернанта. Домаћица, г-ђа Шу бина, позове је на ручак. При ручку кад је Тоњи затребало соли „она је узела оним истим ножем којим се сама служила при јелу, ма да је покрај сланика била кашичица од слонове кости. Опазивши да је својим ножем испрљала сланик она узме да га избрише салветом“; потом се збунила, „престала да једе, одгурнула тањир на сред столаи просула чашицу црвена вина на скупоцен и леп застор од дамаста“.

Последица беше та, да је Тоњи отказана погодба, и г-ђа Шубин извештавајући је о томе писаше јој:

„Ја и мој муж мислимо да ни знања ни таленти не могу да оправдају наставницу за неумешност у понашању и недостатак васпитања, и бојимо се да наша Зина, налазећи се непрестано у Вашем друштву, не одвикне од оних неизбежних форама пристојности, којима је ми поучавамо од рана јој детињства“.

Ово писмо је „учинило Тоњи велику услугу; оно јој је на једанпут отворило очи и јасно доказало да ситнице чине у животу много, и да су лепе навике неопходне тога ради, да својим погрешкама и испадима не би : никоме правила непријатности“.

ПА те