Učitelj

264

— А кад онај бик не би био бесан» прихвати реч м-с Пипчин. — Зар ни онда не би поверовао 2

Пошто Павле није још и са те стране претресао питање, а закључке је правио само на основу факта о бесноме бику, — то се овога пута осећао побеђен и заћутао је.“ („Домби и син. Превод. 1868).

Аутори књига за мању децу имају, ето, такав начин да своје читаоце о нечему увере: или је то утицање божје (сличан начин граничи са богохуљењем), или је случајност, или небилица. А сви су ти начини подједнако немоћни да увере. Понекада и могу то, али су у том случају неизо: ставно груби. Ево, ради правице према „добром“ старом времену, почетка још једне приче (из Новиковљева „Ђетскога Чтенија“). |

„Феђињка шеташе са својом браћом по башти. Баштован хтеде да учини љубав деци свога господина, ухвати неколико врабаца и донесе им. Феђињка узе мале тице и скакаше од радости. Он отрча кући, нађе дугачку канапу, веза је за ногу једнога врапчета, остале разда својој браћи, и трчаше по башти са узвицима радости, а јадна тичица летела је за њим вучена канапом. — Отац Феђињкин дошав у башту виде то, ухвати Феђињку за уво и стаде га вући за собом.

Феђињка почне викати и са сузама молити оца да га пусти.

Отац. Зар те боли>

Феђињка. УХ, те како боли! Молим Вас пустите ме.

„Не, рече отац, то није истина; а мепи се врло допада да те вучем за уво.“ — Феђињка вришташе и плакаше, али отац не престајаше вући га за уво, смејаше се и говораше осталој деци: „Погледајте како Феђинка поскакује! То је врло занимљиво !“

И тако даље.

Свакако ова је прича сурова, рећи ћете ви, али тој