Učitelj

265

грубости криво је тек то „добро“ старо време. Авај! Није то тако. Време овде просто нема никаквога значаја. Ево вам, ради упоређења, једне савремене приче: Гриша беше врло рђаво дете и једнако је љутио и кињио своју њању. Једном, кад је шетао с њоме обалом реке, баци јој у лице шаку песка и при том је подсмешљиво запита: „боли ли тег“ Али у том прикраде се, њему с леђа, нека старица и добро га удари метлом. „Од тога доба“, завршује писац, „Гриша није никада више никога дирао ни љутио, и, чим се расрди па хоће да удари, одмах се сети старице и опет се поврати па буде мио и добар.“ Па сад реците каква је разлика између ових двеју прича раздељених временом од три четврти века 2

Осим овога чисто специјалнога средства ради поправке деце, у књигама о којима се овде бавимо, има и других који су тако исто врло јака у терапевтичном смислу. Тако видимо децу која се поправљају пошто су удесила пожар у својој кући, пошто су је напунила водом, пошто су друго дете гурнула тако, да је оно сломило руку или ногу, или пало као мртво, пошто су кога удавила, или се давила и сама, — и остало, све тако некако. И све то што се лаје у морално-поучним причама може ли имати ма какав му драго добар утицај на читаоца» Ја мислим напротив, да такве приче могу само побуђивати и неговати у детета љубав према јаким узбуђењима, жељу да их осети и само, а никако неће помоћи да се оно поправи. Природно, јер деца у тим причама поправила су се тек онда, пошту су извршила прави злочин; међутим каквога разлога има да се дете, читалац тих прича, поправи ако је његова потрае сувише безазлена > |)

Врло често дете које се поправило добија и награду. Ни тај метод не може остављати добрих последица. Али уопште, ма какви били ти методи у књигама за мању децу за поправку детета, јунаци, ако само нису савршено про-