Učitelj

842

и по које дело о том правцу васпитања. Међу нео-идеалистичким и социјално-педагошким правцима постоји некоји антагонизам, који се у главноме тиче питања о значају и улози индивидуализма у васпитању. У борбу са овим социјално-педагошким правцем, нео-идеализам је ступио у лицу лајпцишког педагога Д-ра Кестнера, који је недавно издао један свој спис под насловом: „Социјална педагогија и нео-идеализам. Основне одредбе п црте правог народног образовања“.

У самом почетку овога свога дела Кестнер истиче ово ретко и још нечувено врење у сфери сувременог педагошког мишљења. Незадовољство постојећим системом образовања и васпитања младих покољења, свима је у устима. Сваки увиђа да је будућност онога, у чијим се рукама налази омладина, т. ј. ко управља њеним умним и наравственим развитком. Литература, посвећена педагошкој реформи, узела је велики обим; најопштија и најситнија питања расправљају се са подједнаком озбиљношћу. На општем постаменту таких нопедагошких тежња износе се, оцртавају се, најразноврснији правци, који до сад још нису дошли ни до каквог споразума или компромиса.

Као основни узрок тако дуге разноликости реформацијоних тежња у области педагогије, аутор налази у одсуству дубоког схватања основане философије, у њеним основним цртама. Сувремено образовано друштво, одрекавши се од вековних традиција, још никако не може да се сложи односно коренитих задатака и проблема новога гледишта на свет. Ми сада преживљујемо епоху потпунога сукоба. Негдашњи победоносни цео ред материјалистичке философије, опет се разбија на читаве редове најсупротнијих праваца, упорно чувајући своје принципијалне позиције. Отуда разривеност и неистиност сувремене мисли, отуда незавршни ред бескорисног експериментисања у педагошкој сфери.

Но при свој разноликости ових међусобно борећих се праваца, Кестнер их ипак своди, истина с извесним натезањем, у два основна правца, који важе као центри за све друго-степене правце идеја. Та два правца јесу: 1,), субјективизам, а он је индивидуализам и нео-идеализам, чији је поборник сам овај аутор; и 2.), социјализам, а он је натурализам и монизам, чијој је критици посвећен знатан део овог напред поменутог Кестнеровог дела.

И тако, по аутору, могу бити само два пута за излаз сувременог лавиринта идеја, а наравно и за методичку, логичну педагошку реформу, а то су: субјективизам и социјализам. Први собом

Пра онењне Ни Ан а зе аровн

он. 57

пале