Učitelj

843

представља драгоцени покушај да се по што по то спасе, очува и уздигне лично ја, пред лицем бездушног културног процеса, који бесно јури напред без икакве бриге о срећи и разуму поједине душе. То је задаћа религије, уметности, философских и педагошких група. Овај други правац се јавља толиким гигантским предузећем: схватити цео свет као једини, укупан, велики организам, који је састављен из појединих само покретних и узајамно испреплетаних делића или елемената, бесмислених и бесцељннх сами по себи, него који добијају смисао и циљ само споља. То је област неограничене владе и природних наука и социологије. Онамо: живот, разложитост, дух, слобода и делателност; овде: бесцељност, развитак који нико неће надживети, емпиричка природа, пасивно усвајање свега што је свршено.

А сама та несагласност, разлика, преноси се и у педагошку теорију, и изазива страсне спорове о вредности и о будућности васпитаника. Интереси културе и човечансшва — такав је, по ми. шљењу Кестнера, циљ социјалног педагога. Духовни живош таква је лозинка индивидуалиста. У првом случају реч је о животу духа саобразном с природом, о променљивом условном ја; у другом случају имамо прави, супстанцијални душевни живот, безвремени и самопроизвољни. Онамо живот који се потпуно истроши на служби култури, живот који се раствара у маси спољашњих радња; а овде сопствена душа, забринута својим индивидуалним проблемима, која зна своју вредност (цену), свој непроменљиви значај, своје надвремено егзистирање, и, према томе, која не жели играти само једну службену улогу.

Аутор би хтео да потпуно задржи цео педагошки свет пред овом алтернативом, решивши за себе овако или онако ово принципијелно питање. Педагошки свет не може остати пасивни посматрач борбе ових двају гледишта на свет. Овде није реч о неким апстрактним идејама, него о целокупном правцу личног и друштвеног живота, о двама различним путовима тешких: с последицама. Индивидуализам, по мишљењу аутора, дао је човечанству непролазног блага. Његово цветање у другој половини 18. века на немачком земљишту уздигло је таква имена, као што су: Кант, Фихте, Шилер, Гете. Сви су они били проникнути свешћу о апсолутној вредности слободне индивидуалности, којој јединој и припада будућност, и која једино сачињава украс и покретну, стварачку, силу живота. Слободне индивидуе, које не знају ни за каква спољашња принуђавања, како у практичном, тако и у наравственом