Učitelj

8350

средства у погледу неког циља. За њега самога, за његов лични живот, не остаје ништа, чему би он могао тежити. Прогресивни ход културе мора уништити све без остатка, и све што не могне придружити к себи, мора бити осуђено на пропаст.

Кестнер готов је да призна у овој теорији „много као истину“. Активно учешће личности, у општем културном раду корисно је и потребно. Кад је епоха Бизмарка ступила на пут радничког законодавства, почела је ишчезавати сиротиња масе, па чак и најпростији радник добио је могућности да се радује свом животу. Становништво Германије у току деветнаестог века вишо него удвојило се, а издржавање задаје сад мање тешкоћа, лакше је, него пређе. Било би глупо одрицати благодети културе, која олакшава рад и богати ум знањем, која даје полета мисли, и која усавршава државно наоружање. Исто тако, не може се одрећи ни то, да културна задаћа разнострано развија и саму личност културних радника, јер она оскудева, пре свега у јаким и здравим члановима. Отуда као главна заповест социјалне педагогије истиче се хигијена и вештина животног поретка. Наравно, све су то необично похвалне тежње. Осигурање живота ма по коју цену, — то звучи у мојим ушима симпатично. Пуни значаја су такође и сами циљеви: здравље енергија, материјални напредак. Све то нас креће напред. Овде се налази главни стуб националне одбране у материјалном и духовном смислу!! —

Али опет Кестнер не може да се приближи и придружи социјално-педагошком правцу у педагогији. „Човек — он каже не живи само једино хлебом, него има доста и других брига осим тих, о којима нам говоре Бергеман, Унољд и други сувремени социјал-педагози. Културно-педагошки рецепти живота, наравно, корисни су, но они губе своју силу чим изветри културно одушевљење (занос) и човек се увери о томе, да у њему живи нешто много веће, него оно што се види споља. „Свети страх“ Бергеман је опазио у срцима младежи, која се одаје на службу роду и на потрошњу култури. Но питање: од куда је то познато овом нашем индуктивном емпирику! „Ја лично знам — вели Кестнер — да се редом мешају, уплећу, и са свим друга осећања, кад треба свакодневно остављати удобни дом родитељски, а одати се бездушном а монотоном раду у фабрици, или у другим заводима. У осталом, зар Бергеман не зна да културни процес не само не примењује, него и не прима, немилостиво одбацује на страну, све што он нађе да није довољно послушно и гипко за његов меха-