Učitelj

891

нички ход. Јер безосећајна природа и културни процес не креће напред брзином од које се и несвест добива, без икаквог обзира на срећу и тугу посебних личности» Напомињем овде оно напред казато о банкама“.

Да, безлична и безосећајна култура је као какав опасни поток! Отуда и долази то, да онамо, где је механизована културна радња, не може се више зародити лична, духовна веза с њом. Свака веза С њом само је механичка, нико не осећа у себи покрета, само иде поред ње пипајући, наоколо. Нема таквог посла кога човек кад добро проучи, да би могао изаћи с обогаћеним умом и срцем. Души нема хране, она гладује.

Но није само једино умртвљавање и механизирање (или како аутор каже натурализирање) од стране културног процеса, узрок због кога Кестнер са сумњом гледа у социјално-педагошки про“ грам. Пре свега и више свега, на то га побуђује и сами начин културне службе као такве. Та служба претпоставља читав ред радњи спољних, и у тако чисто спољним актима види се једина наравствена задаћа човекове личности. Рад за околину, на тај начин сматра се као искључиви извор више среће. Овај култ спољашне активности, упућен искључиво на околни свет, истиче се са особитом јасношћу у области политичког живота. С грозничавим старањем овде се удешава све за бољитак спољашњег положаја, околности. Партиска организација захвата целог човека, и све његове мисли одане су овим или оним материјалним циљевима и интересима. За култ личне душе не остаје ни минут слободног времена. Међутим човечија душа има и својих сопствених чисто личних проблема; она има свој живот, своје захтеве и маште, који се не покривају потпуно спољашњим, међусобним, односима људи. Како је могуће одати се свом душом техници, политици или науци, потпуно пренебрегнувши моје ја» Шта је за мене сва култура И. сарадња њеном прогресу, ако при свем том моја сопствена личност полако, али незадржано, суши се и. чами; ако првобитни свети страх“, на крају крајева ишчезне и испари се као сапунска пена на тањиру > Истина, по Унољду излази: да пренебрегавање друштвених интереса, повлачи за собом изрођавање и ишчезавање дотичног народа, а за тим и целог човечанства. Али Кестнера ни та аргументација не може да убеди. „Искрено говорећи — вели он мене ни у колико не би интересовало распадање и уништавање ч0вечанства и све његове хваљене културе, ако ја у самом себи не би