Učitelj

СЛОБОДА И НАСИЉЕ У Школи 689

на неки други предмет, онда је крив био учитељ, који није умео да рукује том живахношћу.

Задатак учитељев, који скоро сваки врши несвесно, састоји се у том, да стално даје храну тој живахности и да јој непрестано попушта узде.

Ја сам се из опита уверио, да нема ништа шкодљивије за развитак детета од таке врсте појединачног испитивања и оног старешинеког односа учитељевог према ученику, и за мене нема ничег одватнијег од таког призора. Велики човек мучи малог, немајући на то никаквог права. Учитељ зна, да се ученик мучи, црвенећи, и знојећи се, стојећи пред њим; њему је и самом досадно и тешко, но он има правило, по ком је потребно навикавати ученика да говори сам.

У селу како устану, пале свећу. Већ се одавно виде из наше школе огњеви по прозорима, и пола сата после звона, по магли, по киши или у косим зрацима јесењег сунца, указују се на обрешцима (село је одвојено од школе провалијом) тамна обличја по два, по три и по једно. Стадно (гомилско, чопорско) осећање већ је одавно ишчезло код ученика. Он сад већ нема потребе да чека друге и да виче: „еј, децо, у чколу!“ Он сад већ зна да се школа, не зове „чкола“, научио је и доста других ствари, и чудновата ствар. — услед тога му гомила не треба. Дође ли време за школу, он се диже и полази.

Мени је из дана у дан све јасније, да њихове личности постају све самосталније и ОВАЈ а њихови карактери оштрији.

Путем скоро нигда нисам видео, да се ученици играју, мањ које од оних најмањих, или одоних што су од скора ступили, који су раније били у другим школама.

Собом нико ништа не носи — ни књига, ни свешчица за бележење. Изван школе нема никаквих лекција ни задатака.

И не само да у рукама ништа не носе, они ни у глави не морају ништа носити. Никакве лекције, ничега, што је јуче урађено, он се не мора сећати данас. Њега не мучи мисао о престојећем „часу“. Он у школи нови