Učitelj

ОРГАНИЗАЦИЈА РАДА 243

пошто се ми интересујемо за оно што радимо само ако се целим бићем предамо послу.

Сталан рад је пун милина, и сам по себи, и тиме што даје сласти часовима одмора. Ту је најпре некористољубиво, али врло стварно задовољство, које човек осећа да учи, да зна, да тражи, да открива истину. Уз то, рад је најбоље окрепљујуће средство: он чини да струји крв, он даје мислима брз и жив ток. Он проширује људски ум, он богати узвишена, поетична осећања, и умножава изворе среће Ми смо показали! колико рад даје стварности животу који без њега, пролази као сан.

„Кад живот умног радника, додали смо ми, не би био сам по себи пун дивних часова; кад не би био жив извор из кога избијају у изобиљу радости раденога живота, доста би му било што је противност доконога живота. Самим тим што радник избегава главобоље, сићушне бриге, суморну неподносну чамотину залудних људи, његов живот је не може бити завиднији“. „Док сам се бавио у Меру, са здрављем сам био рђаво, и био сам до крајности лен: одатле ми је остао утисак да ништа није тако неподносно као леност.““ Кад се војник, или земљорадник, туже на посао, нека их пусте да ништа не раде, рекао је Паскал. Заиста, ленштина, је један „хеаутонти руменос“, џелат себе сама, и потпуно духовно и телесно бесповличење брзо порађа тешку, болну чамотину. Ту тешку и болну чамотињу брзо осете многи богати људи, ослобођени богатством спасоносне потребе да раде, и немајући одважности да предузму какав трајан посао. Они тону у сплин, вуку свуда собом своју одвратност, или траже у чулним задовољствима разонођење које брзо, завитивши их, удваја њихову патњу“.

1 Пејо, Вастипање воље; Радости рада, књ. ТУ, гл. ТУ. 2 Дневник Дарвипов, август 1889, 105