Učitelj

766 УЧИТЕЉ

за нечим бољим, већим, узвишенијим и човечнијим, кад снага изда а мишице омлитаве, кад дух изгуби присутност свести о оном жишку што у мраку живота њихова никада није потамнео — она подиже, крепи, челичи и позива на борбу сасвим оним што је 'застарило, што је постало штетно, што убија душу, декуражира дух и ствара од људи робове — робове себи и другима, који као господари губе лик људи и постају ствари где од оних, којима владају...

2. Насупрот староме ропскоме мишљењу које још на жалост господари у школи, цркви, друштву ова нас књига учи како се постаје слободним човеком. Она удара на лажно моралисање старога доба које је постало много раније од Христа да треба љубити и непријатеље своје, јер је то потребно здравоме разуму, нема животне снаге и није последица живота; на благосиљање сиромаштва, јер је сиромаштво велико зло, којега прати незнање, суровост, мржња, завист, незадовољство, злочин; на ону ропску науку да је земља тамница или сузна долина, која учи о презирању живота и нади на бољи иноземни живот, за који се треба спремити јадом и чемером у овом животу... На супрот тим старим теоријама, што и даље хоће човека роба — ова нас књига опомиње: — данашњи пророци уче свет, да се треба клонити ропске стрпљивости слепе покорности и оне плашљиве сентименталности, па се задахнути енергијом, јунаштвом те радити се и борити се људски за своју корист за овај свет, јер из те користи истиче благостање, знање и уметност, слобода, култура и срећа... Куд би отишао човек, вели ова дивна књига, да непријатељу окрене леви образ, кад га удари по десном! Тако наивне, кукавне и понизне овчице нема која би се дала свакоме заклати. Баш зато што је та наука нездрава, није имала снаге да ступи у живот. Она се противи битности природе, _ па само шкоди особито оним људима, који су и онако потлачени и слабе животне снаге...

Ова се књига не бави питањем како су постале ове ропске мисли у првим моментима хришћанства и зашто се оне хоће још и данас силом да одрже у животу, али кад читате мисли против њих, и нехотице вам дођу на ум снажне речи Ничеове кад у своме Антихристијанину вели. „ја осуђујем хришћанство и подижем против хришћанске цркве најстрашнију од свих тужби, које су икад изашле из уста једнога тужиоца.. Ову велику оптужбу против хришћанства написаћу на свима зидовима, где само зидова има а ја имам слова, да их слепи могу прочитати.“ Да, тако и треба да буде. Кад људи обарају оно што треба да умре, не треба пи-