Učitelj

НЕКРОЛОГ 807

Удружења данашњи Главни Одбор, као представник и генералштаб

читељски, водећи бригу о рањеницима и изгинулим борцима у бескрвној, но упорној борби са највећим светским непријатељем _— незнањем, на растанку са покојником, прилаже искрену и зажвалну реч, трошни венац и вечити спомен уписавши га за утемељача фонда сиротних ученика основне школе у Медвеђи, округа крушевачког, месту рођења покојникова.

Па и највиша просветна власт ценила је покојника као одличног наставника и видно га је одликовала почастима до којих „српски учитељ може доспети.

А све то само су плодови неуморног м ваљаног рада покојникова. Драги Јово!

Схватајући учитељски позив као своју свету дужност ти си предано и одано, с највећим одушевљењем, радио на васпитању и просвећивању наше омладине. Све тешкоће на које си наилазио, ти си љубављу енергично савлађивао. Као прави носилац културе, као пионер народне просвете ти си имао толико љубави те си за опште народно добро жртвовао своје личне удобности.

Ето, тај и толики твој многоструки рад и сакупио нас је око твога мртвачког ковчега да ти одамо достојну пошту, и да ти речемо: 5

Збогом!

Лака ти црна земља! и Бог да ти душу опрости!

ГОВОР

Дим. Глигорића при погребу Јована Максимовића учитеља из Београда

Мој драги Јово, ја бих хтео чути о најновијој идеји твојој: о културној заједници свих учитеља, који су прожета истинитом љубављу спрам школе и учитељског позива; која ће да пробуди духове, да ободри клонуле, да заштити нејаке. Хтео бих да чујем још коју од оних лепих замисли, од којих си једну онако свечано и у дело привео, завршивши годишњи испит у светосавској вечерњој школи, завршивши испит, али на жалост, затворивши и врело свих планова и намера. Хтео бих да видим оно твоје вазда ведро расположење, с којим си улазио у школу међу наше малишане и у школу наше омладине, која ће данас сутра постати своји грађани. Расположење, које те није остављало ни онда, кад си с болом у души морао напустити праг просветног храма; ни онда жад си у грудима твојим осетио долазак тешке и озбиљне болести; ни онда кад си се остављен и заборављен, морао угибати под теретом породичних брига и недаћа! Хтео бих да чујем збор човека, који је онако дивно познавао душу Србинову, који је из ње и речју