Učitelj

166 УЧИТЕЉ

била кадра да послужи као узор за врлину, или као пример против порока.“ Па ипак зато, и ако то Беново тврђење потписује, доноси Аџић примере из животињскога света, и с тим отпочиње и с тим и свршује своју књигу (Гнездо иВрабац). Ово је само пример за Аџићеву некритичност, што се пак самога тврђења Бенова тиче, — по њему је Аџић могао слободно изнети и те при: мере, јер је Бен ту погрешио. Ако се просто рече: „Иди к мраву, пак види и т. д.“ или: „Погледај пчелу у пољу, па буди и ти тако вредан“, онда заиста таки примери неће помоћи. Али ако се они утине унушрошњим доживљајем, могу нам послужити као узор за врлину. Ово ће нам посведочити и многи пчелари. Они кад се изјутра пробуде и сете, како њихове пчеле већ раде, често скачу из постеља и иду и сами за својим пословима. Тежиште дакле није у самем примеру, но како се и уколико се он да начинити увутрашњим доживљајем.

Аџић нам је дакле дао и крај све своје добре намере једну рђаву књигу. Из ње не можемо схватити ни научити, колика је моћ и које су границе васпитања, који су васпитни фактори, каква треба да су васпитна срества, — а не можемо стога, што ни сам Апић нема о томе одређених мисли. Он није дошао дотле, да своје знање среди, доведе до принципа, у своја разлагања унесе јединство, па да нас поузданом руком поведе по заиста мучном и тегобном путу, на коме се нашао. Он је себи посао знатно олакшао и тим, што се ухватио једне своје књиге и, може бити чак и несвесно, сву кривицу бацио на родитеље не, да родитељи немају својих погрешака, али се не извлачимо тиме, што ћемо све на њих бацити, и не мислимо, да ће се све поправити, ако сами родитељи не буду грешили. А шта ћемо с толиким осталим јавним и тајним (или и неодговорним) чиниоцима у васпитању Ту пема за сада другога пута до онога, којим иде модерна педагогија, а тај је, зарана пробудити у деце свест о одговорности, што је имају сама према себи, васпатати њихову вољу и учинити тиме, да она што више сама себе одређују.

Као што се беспринципост огледа у- унутрашњем разлагању тако је исто и са стилом пишчевим, који је исто тако неодређен, неприродан па п намештен (и птица, по свој прилици врабица, има свога — војна! — подмладак је „часш, одликовање“ и т.д. које нам свемогућа природа даје, — а ти се част и одликовање деле с толико небројених милијуна организама; он нас исто тако не задобива, као што нас ни његова тврђења не уверавају. Непријатно утиче и она педантерија у стилу на многим местима, код писца, који крупнице не опажа и из једне се противуречности баца у другу. Аџић је хтео да нам у овој књизи да и науку и уметност, — али је остао далеко и иза једне и иза друге.

Похвалити се пак мора пажња, којом је књига опремљена, и то утолико више, што наши писци обично слабо пазе, како ће књигу у свет пустити. И књига треба да својом спољашношћу