Učitelj

БОЛЕСТИ ВОЉЕ 203

„После неколико дана констатовао сам немоћ истог рода. Требало је изићи мало после ручка. Г. П... је то јако желео; хтео би, рече ми, да добије преставу о изгледу града. Пет дана узастопце узимао је шешир и стајао је спреман да изиђе, али узалуд: воља није могла да заповеди ногама да пођу, да би га изнеле на улицу. „„Очевидно је да сам ја свој сопствени заточеник, говораше болесник; ви ме не спречавате да изиђем, ни моје се ноге томе не противе: па онда шта је тог““ Г. ЛП... се жалио да не може хшетши, и поред тога што је желео. Најзад после пет дана учинивши један последњи напор, успео је да изиђе и да се врати после пет минута, знојав и задуван као да је трчао неколико километара, изненађен јако и сам тиме што је учинио.

„Примери такве немоћи понављали су се сваког тренутка. Ако би болесник зажелео да иде у позориште, није могао хтети да иде; ако би био за столом у друштву пријатних гостију, хтео би да узме учешћа у разговору, но увек га је пратила иста немоћ. Истина, често пута је та немоћ постојала тако рећи само у уображењу: а међутим успевао је чак чешће него што је страховао. Но мора се рећи исто тако, да су често та уображења била. оправдана“.

После шест дана проведених у Марсељу, болесник и лекар: укрцају се за Неапољ; „но то је било с нечувеним напором.“ Шест дана је „болесник формално одбијао да уђе у лађу и желео: да се врати у Париз, плашећи се у напред и од помисли да се: нађе са својом болесном вољом у туђој земљи, изјављујући да ће: га само везаног моћи одвести. Онога дана кад ћемо поћи, одлучио се да изиђе из хотела тек пошто је увидео да ћу употребити силу.. Пошто је изашао из гостионице, зауставио се на улици, где би без сумње и остао, да није било четири матроза, чија је у осталом и сама појава била довољна да га покрене..,“

„Друга једна околност износи још више на видик поремећај воље. У Рим смо дошли баш онога дана, када је вршен избор. Пија 1Х. Мој болесник ми рече: „„Ето, ову бих прилику сматрао за срећу, кад не бих био болестан. Хтео бих да могу присуствовати крунисању, но не знам да ли ћу моћи: покушаћу““. Кад је дошао тај дан, болесник устаде у пет часова, извади своју црну хаљину, обрија се, итд., итд. и рече ми: „„Видите, ја се много спремам, а још не знам да ли ћу моћи““. Најпосле у тренутку кад почиње церемонија, учини један велики напор и успе с тешком муком да сиђе. Но после десет дана, о празнику Св. Петра, исте: