Učitelj

БОЛЕСТИ ВОЉЕ 291

детаљно и дубоко, да нема места на то се враћати, већ је довољно. навести укратко његове закључке. Овај је психолог показао, да осећање мишићне енергије, развијене у каквој радњи, јесте „сложено осећање напона, које долази од згрчених мишића, затегнутих веза, притиснутих зглобова, укрућене коже, затвореног поклопца на душнику, набраних обрва, стегнутих вилица, ит.д.“ Он је пажљиво испитивао, ослањајући се на искуство, оно мишљење, по коме је то осећај неког потрошка, спојен са моторним испражњавањем, који се подудара са током изласка нервне енергије. Он је нарочито показао, после Феријера и других, како је у случајевима парализе, кад осећање напора остане ма да се ни најмање не може. покренути парализовани део, то због тога, што услови свести 0. напору и даље постоје, јер болесник покреће супротни део тела. или орган.

Али Г. Џемс с правом разликује мишићни напор од вољног,. који у много случајева не садржи никакав непосредни покрет или само једну изванредно слабу количину мишићне енергије. Такав је, да узмемо један његов пример, случај онога човека. који се после. дугог колебања решава да метне арсеника у чашу своје жене, да би је отровао. У осталом сваки зна из свог сопственог искуства то. стање борбе, где је напон са свим унутрашњи. — Овде се ми, на. жалост, разилазимо с писцем, који ставља ову врсту напора у оделиту, надосећајну, област. Нема пак изгледа да се он разликује од. онога првога само у томе, што су његови физиолошки услови мало познати, те се о њима могу чинити само претпоставке.

Има две врсте тога вољног напора: један се састоји у заустављању покрета који долазе од инстинката, од страсти и од навика, а други у савлађивању тромости, мртвила и плашљивости; једно је напон са негативним резултатом, а друго са позитивним;. један производи заустављање, а други покрет. Обе се ове врсте могу и саме свести на једну једину формулу: напор се јавља тада, када је хтење управљено у правцу највећег отпора. Овај се вољни напор никад не јавља, кад се покрет, импулс, (или заустављање) подудара са избором, кад наше природне тенденције и одлука „хоћу“ иду у истом смислу; другим речима, кад оно што је неџосредно пријатно особи и оно што је изабрано падају уједно. Међутим напор се увек јавља, кад се две групе супротних тенденција. боре да једна другу потисну. У ствари свак зна да та борба постоји између нижих тенденција, чија је прилагодљивост ограничена, и виших, са сложеном прилагодљивошћу. Прве су увек најјаче по.